Za Hristom ili za Milom

Piše: Dragoslav Bokan

Lažni „bogovi“ u umišljaju misle za sebe da su besmrtni i da sve oko njih služi samo kao lično pozorište u kome on (i jedino on) postavlja glumce i statiste, menja dekor, diriguje orkestrom, određuje repertoar i upravlja ovim sablasnim marionetskim teatrom.

Tako beše u Milovoj Crnoj Gori pretvorenoj u Montenegro, bliži Zagrebu i Prištini nego Beogradu.

Posebno je to tako bilo pred svake izbore i onaj namešteni referendum kojim je dobio oproštaj za svoje duvanske grehe od evropskih gospodara (po cenu odvajanja od Srbije i stvaranja jedne srbožderske zapadne kolonije).

Izbori su bili posebno skupi i raskošni spektakli, sa vatrometom, konfetama i koferima punim evra.

I tu se sve unapred znalo, i početak i kraj ovih marketinških produkcija.

Političko pozorište je zatim, nakon izbora, imalo, svaki put, nešto manje ambiciozan (tekući) repertoar, uglavnom diktiran od strane Gospodara.

Na sreću, falsifikat realnosti je ove godine bio suočen sa nečim potpuno suprotnim i zaista veličanstvenim, a iz naizgled sličnog žanra.

„Na otvorenom“ su počele, u svim vremenskim i policijskim uslovima, spontano organizivane svetosavske i „svetigorske“ Litije. Van zidova Milovog pozorišta (velikog kao čitava Crna Gora) i u potpuno drugom duhu osmišljene i provedene.
Sa Hristom kao svojim jedinim Gospodarom i autoritetom.

Odjednom su oni iz Milove ekipe morali da izađu iz tople i udobne jazbine i da se suoče sa svojim konkurentima, koji se nisu bojali pretnji, ni hrlili za kešom. Nisu pristajali na uobičajenu dramaturgiju montenegrinskih štapova i šargarepa, niti u ruku ljubili ikog – sem Hristovih sveštenika.

Tako da su „gazdino“ pozorište i njegove kartonske, propagandne kulise odjednom otkriveni i obznanjeni javnosti.

Zato nikad nije odigrana ona najnovija i najvažnija predviđena premijera proglašenja don Mila za svedrživog Prvosveštenika, rešenog da se pokaže moćnijim od Crkve i Svete Trojice, ali i mitropolita CPM i patrijarha SPC.

Propali su planovi brojanja i pripajanja hiljada i hiljada kvadrata crkvenog zemljišta, kao u uzor-predstavi o lažnom caru Šćepanu Malom iz davnog crnogorskog repertoara, koji je sada, uz lažnu imperatorsku, trebao da dobije i isto tako lažnu „crkvenu krunu“ (onog koji se za sve pita i o svemu odlučuje), sa doslovno božijim ingerencijama.

Sve te namere i suludi planovi su najednom propali i to bez uplitanja ma koje ovozemaljske sile. „Samo“ Bog i Njegov narod su izašli na brisani prostor – i naprosto zbrisali bahatog neprijatelja pobedničkom kombinacijom hrišćanske i „gandijevske“ strategije.

Bez ijednog urlika, kamena i metka sa prestola je oteran faraonski polubog, i to jednom zauvek, za vjek i vjekova.

I sada je onemoćali eks-Gospodar ostao još samo kao vampirolika voštana figura bez ikakve prave snage, dotrajali predsednik njemu suprotstavljene vlade i naroda. Ostajući i bez očekivane podrške sa Zapada. Poput „Čarobnjaka iz Oza“ iz moderne američke bajke (što samo glumi svoju nepostojeću snagu, a u stvari je uplašeni čovečuljak, sa megafonom i kulisama koje padaju svud oko njega).

I poslednja radost mu je ostala – da podmeće klipove u točkove i otrov u čorbu svojim protivnicima/pobednicima, da zloupotrebljava poslednje trenutke svog prisustva ma gde dalje od Spuža, poslednje tačke njegovog sunovrata…

Pa je u državnu službu na brzinu gurnuo čitavu armiju svojih čauša i plaćenika, budućih insajdera u vladi i po sudovima, upravnim odborima, ministarstvima… koji će smišljeno kočiti sve promene i „kvariti posao“ svojim novim pretpostavljenima.

Lukavo je smislio neočekivano (i nelegalno) ukidanje agremana i gostoprimstva srpskom ambasadoru u Crnoj Gori, Vladimiru Božoviću, i to u poslednjih par dana postojeće tehničke vlade u odlasku. Ostavljajući tako (preko Darmanovića) vruć krompir novoj vladi i tako joj odredivši prve dane ovako nasleđenim sukobom sa zvaničnim Beogradom.

A pošto se u međuvremenu upokojio mitropolit Amfilohije, Crna Gora je ostala skoro istovremeno bez duhovnog poglavara i srpskog ambasadora, a sa ubačenim Milom, kao još-uvek-predsednikom.

Voštanim, ali, ipak, predsednikom.

Ali, to je sve samo vrh ledenog brega onoga što danonoćno radi nekadašnji Gospodar i „umalo bog“, nastavljajući svoju borbu protiv svega srpskog, od njega nezavisnog i pravoslavnog.

Oseća i on da su to samo nemoćna ritanja, ali makar da oseti kako „još traje“ u stolici vrhovnog Gospodara.

Najnoviji potez iz ovog repertoara su bezočni napadi na onog ko ne može da mu odgovori. U pokušaju da mitropolita Amfilohija, ali i čitav „Episkopski savjet“ sa ovih prostora lažno optuži kako su zajedno, u etapama, navodno pripremali otcepljenje Mitropolije crnogorsko-primorske od Srpske Pravoslavne Crkve.

To je zaista bila ona kap koja je prevršila svaku meru.
I tu više nije bilo prostora za častan uzmak i izbegavanje oštre rasprave na ovako u medijima pokrenutu temu.

Sad Milo može da pokuša da izazove svađe između učesnika Litija, insinuacijom da je lično on u tobožnjem dogovoru sa mitropolitom Amfilohijem urgirao za organizaciju „Episkopskog savjeta“ – navodnog početka uspostavljanja nekog ovdašnjeg malog „Svetog Arhijerejskog Sabora“ koji bi delovao u regionu oko crnogorske države. I, po Milu, tragao za priznanjem od strane SPC i autokefalnošću, preko carigradske Patrijaršije.

Ova kleveta je ubrzo uslovila odgovarajuću reakciju vladike Budimljansko-nikšićkog Joanikija, koji je precizno i bez okolišanja izrekao svoj sud o lažima i spletkama jedinog nekrštenog vladara u istoriji koji je poželeo da bude i vrhovni duhovni i svetovni Gospodar, istovremeno ateista – i osnivač hrišćanske Crkve!

Sve to je ispalo nepokolebljivo, bez „izbegavanja odgovora“ i maglovitosti u objašnjavanju, bez trunke kompromiserske i kukavičko-„pomiriteljske“ retorike, a kroz posebno nadahnuće episkopa Joanikija u ovom važnom svedočenju: pravoj pravcatoj arhijerejskoj Poslanici koja je prekinula nagađanje i stvari vratila u jedino mogući prostor istine.

Tako se to radi!

Jer bez konačnog obračuna sa onim koji je privremeno ujedinio protiv sebe sve tri kolone u zajedničkoj Litiji, Crna Gora neće imati budućnost.

Sve naizgled „tehničke“ stvari moraju da budu u funkciji „suštinskih“ – i osvajanje institucija iznutra (do poslednjeg čoveka u njima) postaje jedini mogući put za neophodno razlikovanje forme i suštine.

Kao posle svake diktature.

Litija se tako simbolično nastavlja kroz ovo obraćanje, „bez rukavica“, omiljenog vladike u Crnoj Gori (i čitavom srpstvu) – Hristovom vernom narodu.

Ne smeju se dati svetinje (kao što je „tvrdom verom“ obećano), a jedna od tih svetinja je i država u novom sastavu, baš kao i kosovski i svetosavski zavet SPC i raskošno Predanje stare njegoševsko-petrovićevske Crne Gore.

Svetinje su zaštićene voljom i junaštvom naroda u Crnoj Gori (i po Promislu Božjem). To se neće više menjati.
Nikad.

Izvor: Fejsbuk