Вучићево искупљење?

Пише: Љиљана Смајловић

Милорад Улемек Легија у понедељак је на Специјалном суду у Београду потврдио да је од бившег начелника Службе државне безбедности, Радета Марковића, сазнао како су Славка Ћурувију 1999. године убили Ратко Ромић и Мирослав Курак под командом Милана Радоњића. Из извештаја са суђења сам разабрала да одбрана није успела да пољуља исказ осуђеника, ког су новинари давно прозвали „крунским сведоком“ у случају Ћурувија.

Хтела сам да се и лично у то уверим, али ме Раде Марковић у томе спречио. Затражио је да будем саслушана као сведок, што ми је одузело право да суђење пратим са галерије за публику, барем док судије не донесу одлуку. Првооптужени за убиство власника и издавача “Европљанина”, чији сам спољнополитички уредник била, није умео да објасни зашто ме се сетио тек сада, после низа припремних рочишта на којим је састављан списак од стотину и више сведока. Зато што сам је сада видео у суду, рекао је, да би после додао да сам члан тела чији је пун назив Комисија за разматрање чињеница до којих се дошло у истрагама које су вођене поводом убистава новинара. Није му пошло за руком да на клупу за сведоке изведе председника те комисије, Верана Матића, па би пробао са мном.

Волела бих да сам из прве руке стекла утисак о уверљивости Легијиног исказа, али разумем огорчење људи оптужених за убиство Славка Ћурувије. Мора да проклињу комисију за новинаре, до чијег оснивања су били сигурни да су се извукли. Дотле се неколико постоктобарских гарнитура измењало на власти, у Немањину су долазили и одлазили они који су пре Петог октобра палили свеће на месту на ком је Славко убијен и зарицали се да ће његове убице привести правди, чим дођу на власт. Али правде за Славка ипак није било.

Ко је 2000. могао да сања ће судски процес за убиство Ћурувије морати да чека док у Немањину поново не уђе Александар Вучић?

На дан када је у марту 1999. нападнута Југославија, Славко Ћурувија одржао је последњи редакцијски састанак Европљанина и Дневног телеграфа. На његовом сам последњем испраћају, у априлу те године, пред капелом рекла да никад нећу заборавити две ствари које сам тада чула. Прва је била да неће правити новине за цензоре, а друга, да је агресија НАТО на СРЈ незаконита, нелегитимна и неморална.

Сви београдски уредници знају коме су 1999.године носили новине на цензуру: министру за информисање Александру Вучићу, љутом Славковом непријатељу и предлагачу драконског закона о медијима из 1998.

Да се разумемо, није Веранова комисија, коју је основао Александар Вучић, та која је решила злочин у Улици Иве Лоле Рибара. Али после оснивања те комисије у јануару 2013. године, више се од јавности није дало крити да је тим професионалаца у МУП-у, под вођством Драгана Кецмана, још од 2007. располагао прилично уверљивим доказима о томе ко је убио човека који је још деведесетих година правио новине за европску Србију (иако је у првом броју “Европљанина” написао да Европа јесте понекад одвратна, и да је сваки Европљанин барем једном у животу антиевропејац). Злочин је, другим речима, давно могао да буде решен да је било те фамозне политичке воље, која се у Немањину уселила 2012. са Александром Вучићем.

Сам бог зна је ли искупљење играло неку улогу у његовој мотивацији. Иронијом судбине, о мотивима његових претходника највише сам научила на примеру америчког председника који се 2008. зарицао да ће затворити Гвантанамо. Обама ускоро одлази са власти, али не само што није затворио Гвантанамо него је амнестирао све мучитеље ЦИА као и све њихове политичке и правне налогодавце. У Гвантанаму више не практикују симулирање дављења, али ником ни длака са главе није пала што је кршио међународну Конвенцију о тортури. Нико није смењен или ражалован јер Обама “није хтео да изгуби ЦИА”, као што претпостављам да Вучићеви и претходници Томислава Николића нису хтели да “изгубе” Удбу и њене наследнице.

Грађанска Србија би требало да се радује привођењу Славкових убица правди. Нећу да кријем разочарење што многи њени, у другим приликама гласни припадници овде делују затечено, незаинтересовано, хладно. Знам из прве руке да Славко није био издајник из удбашких кошмара, али ни лутка оне Србије која га је, као и Ђинђића, заволела тек после смрти. Али ако суд потврди одговорност оптужених, биће то преломни тренутак, не само у српској историји. Била би срамота да то не признамо из страха да ће наши некадашњи љути противници стећи колатералну корист или искупљење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: