Vrijeme škole, čipsa i razonode

Piše: Emilo Labudović

Osuđen na knjigu (manje, odviklo se) i na televizor (više, naviklo se), bombardovan apokaliptičnim vijestima i još gorim prognozama, glockam dane izolacije. A zorom, u rasvit, dok još svi časni i pošteni spavaju (ovo se ne odnosi na dežurne ljekare i sestre koji su takođe časni i pošteni ali ne spavaju) grabim da ugrabim svojih sat vremena brzog hoda (mora se i to). Da ne sretnem koga i da me ko ne sretne, mada me ovako zakrabuljenog, s maskom i rukavicama, ni Kosa da mi se iz groba digne ne bi prepoznala.

A onda, daljinski u ruke i… jovo nanovo, s kanala na kanal. A svuda isto. Ista, namrgođena lica koja upozoravaju, naređuju, mole… da se ostane doma. I, odjednom, lice vedro, nasmijano, samozadovoljno, lice koje više priliči ambijentu Abu Dabija (dušu dalo za Instagram fotku sa ministrovom ćerkom) nego sumornoj stvarnosti kojom smo okruženi. Lice ministra prosvete.

Slušam: prezadovoljan organizacijom „škole na daljinu“, angažovanošću nastavnog kadara, onog pred kamerama i onog u pozadini, zadovoljan zadovoljstvom učenika (slatka djevojčica prosto ne može da obuzda oduševljenje), riječju: puca čovjek od samozadovoljstva.

Pošteno rečeno, urađeno je i uloženo mnogo. Trudili su se programeri, tehničari, nastavnici… Ima grešaka, ali bezgrešan je samo onaj gore. Teče video – nastava, smjenjuju se časovi, razredi, predmeti… i sa te strane ministar ima pravo na onaj osmijeh. Ali….

Ali, gospodine ministre, kad se ugase kamere i kad skinete taj osmijeh sa lica, razmislite o sledećem: koliko učenika širom Crne Gore ima televizore najnovije generacije koji snimaju, pamte i mogu da vraćaju program unazad? A ova „škola“ se ne iscrpljuje samo u gledanju. Svaki nastavnik je u obavezi da posredstvom telefona i mejlova komunicira sa svojim đacima, da im daje zadatke, cijeni odgovore. A koliko naše i (po odgovornosti) vaše djece imaju telefone koji mogu da omoguće tu komunikaciju? Koliko njih, pogotovo na selu, ima Internet? Tu neki dan požali mi se jedna prodavačica da im od sve robe najbolje prolazi čips. Kupuju ga roditelji jer u svakoj kesici ima šifra koja obezbjeđuje nekoliko sati Interneta. A šta će ona djeca i njihovi roditelji koji i nijesu toliko tehnički potkovani i ne snalaze se najbolje sa platformama, sajtovima, mrežama? Šta da rade roditelji koji imaju po dva i više đaka različitih razreda, kako da se oni organizuju? Šta da rade nastavnici koji ni sami nemaju kompjutere, laptopove, moderne telefone…? I kako da, nakon svega, svedu i ocijene najvažnije tromjesječje u školskoj godini? Šta sa maturantima, velikim i malim, ministre? Šta sa…. spisak toga „šta“ dugačak je bar za tri školska časa.

Znam, reći ćete da je lako kritikovati iz fotelje i nalaziti mane svakom potezu. I u pravu ste. Visoko cijenim učinjeno i napor koji je uložen. Ali, ne mogu a da se ne sjeti onih mojih u Šekularu, njihove spremnosti (i opremljenosti) da se pridruže vašoj „školici“. A „šekulara“ širom Crne Gore ima na stotine. Šta sa djecom i roditeljima, gospodine ministre koji nemaju ni za čips? A mobilni operateri i ovih dana bez milosti šalju opomene pred isključenje. Šta da rade oni moji (a ni oni vaši nijesu daleko, preko brda smo) koji ne mogu, ne umiju i ne znaju da pruže dopunska objašnjenja o onome što djeca nijesu uspjela da „uhvate“ na TV času i da shvate? Šta da radi majka dječaka koji nema obje šake, a odličan je đak, koja ima televizor i telefon iz prošlog vijeka (ne pretjerujem, poznajem tu porodicu) a uz to mora da radi čitav dan da bi se prehranili? I šta…. mnogo toga, gospodine ministre?

Znam, reći ćete: to su izuzetci. I bićete djelimično u pravu. Ali, mnogo je „izuzetaka“, gospodne ministre, a i oni imaju pravo, Ustavom zagarantovano, na obrazovanje. Da se nijeste malo zaletjeli, gospodine ministre? Pola Crne Gore još nije ni mrdnulo iz prve tehnološke revolucije a vi je uvodite u četvrtu. Da nije malo mnogo i malo prerano. Jesmo „tigar na Balkanu“ ali smo vijek daleko od Japana i njegove tehnologije.

Zato, gospodine ministre, kad se ugase kamere, razmislite i o ovome.