Voliš me, čitaš me

Vladimir D. Janković – Politika

Handkea smo već dovoljno voleli, kao što je i on voleo nas. Očigledno je sad da Srbi ovog pisca tek treba stvarno da upoznaju ‒ da ga pročitaju.

Petera Handkea Srbi nesporno bolje poznaju kao aktivistu, društveno angažovanog umetnika u čijim su se sferama interesovanja našle mnoge zemlje, mnogi narodi i mnogi ljudi – pa pored ostalih i nekadašnja Jugoslavija, zemlja kojoj ovaj veliki pisac nemačkog jezika pripada i poreklom. Reč je nesumnjivo o svetskom književnom fenomenu, što je potvrđivano u više navrata, da bi krunsko priznanje najviše vrednosti Handkeove literature stiglo prošle godine, kad je ovaj austrijski autor ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.

Da, Handke je ovde omiljen i drag, više kao ličnost nego kao pisac. Podsetio nas je to ovih dana i novinar i publicista Nebojša Grujičić, citiravši Handkea na Prvoj u seriji tribina „Handke u Srbiji”, koja je, u organizaciji Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Narodne biblioteke Srbije, održana u atrijumu NBS: „Sam Handke je u jednom intervjuu rekao da ga u Srbiji više vole nego što ga čitaju. Sve što se dešavalo oko Nobela više je bila neka vrsta Roršahove mrlje, koja više govori o onima koji Handkea komentarišu nego o njemu samome”, primetio je Grujičić.

Odnos ovdašnje najšire, ali i književne javnosti prema Peteru Handkeu nije ambivalentan samo sa stanovišta političkih ili ideoloških opredeljenja već i sa čisto umetničkog aspekta. To se najbolje vidi po činjenici da ovde već postoji čitav jedan korpus uelbekovaca, kao i denbraunovaca, recimo, a da se teško može govoriti o sledbenicima Handkeovog dela, o handkeovcima, autorima koji su se, kao svojevremeno velikani ruske literature ispod Gogoljevog, ispilili ispod Handkeovog šinjela. Nema u tome, izgleda, ničeg čudnovatog, što primećuje i književnik Muharem Bazdulj, konstatujući da je Handke „kao neka crna rupa koja preti da će, ako utiče na pisca, potpuno da ga uvuče u svoju orbitu”.

– Handke tako utiče na druge autore da se tu više i ne može pričati o uzoru ili ugledanju. To postaje neki krst koji oni nose – rekao je Bazdulj na prvoj tribini koju je UKPS organizovalo pod pokroviteljstvom i uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja u Vladi Srbije, a u sklopu projekta „Podrška izdavanju izabranih dela Petera Handkea”. Bazdulj, takođe, primećuje da je Handke, nužnim načinom, nezahvalan kao uzor, budući da je „jedan od onih učitelja koji moraju prvo da te ponište, da bi ti onda samoga sebe stvorio na tragu onoga što ti je učitelj dao”.

Autor „Golmanovog straha od penala” „Užasa praznine” i „Velikog pada” hvaljen je i kuđen pisac u celom svetu, ali verovatno nigde nije toliko i ocrnjivan i veličan kao u Srbiji. Famozne „dve Srbije”, ta groteskna paradigma ovdašnje provincijalne polarizacije, upravo su posle dodele Nobelove nagrade za književnost 2019. svojski prionule na fizikalije: rovovi se ukopavaju sve dublje, a po živinarniku u koji se pretvorila jedna kulturna i društvena pozornica samo leti perje. Handke je tu bio dobar lakmus, što je zaključio i Nebojša Grujičić, ali opet ne kao književni stvaralac. Otuda je i danas neukom čoveku relativno lako objasniti o čemu piše jedan Paulo Koeljo, pa i jedan Ijan Makjuan ili Mišel Uelbek, ali kad se postavi banalno pitanje: o čemu taj Handke piše, o čemu se, narodski rečeno, u njegovim knjigama radi, nađemo se pred jednostavnim, a teško rešivim rebusom:

– Pada mi na pamet misao Svetog Avgustina: kad me pitate ‒ znam, a kad treba da kažem i objasnim ‒ ne znam. To govori nešto o samoj srži Handkeovog dela. Jer ono izmiče svakoj interpretaciji – smatra Milena Đorđijević, publicista i teoretičar književnosti. Ona potencira i element „slabog subjekta”, ukazujući na to da središte Handkeovog dela ne možemo dosegnuti ukoliko, kao čitaoci, ne doživimo preobražaj i postanemo – slabi.

Značajna dela Handke je objavio još u svojim dvadesetim godinama, stvarao je istrajno, u produktivnom i stilskom kontinuitetu, pa i danas, zašavši u sedamdesete, može da nas iznenadi. Muharem Bazdulj naslućuje da će nas tek iznenađivati, što proističe ne iz piščevog nauma ili potrebe da ostane „u igri” već iz životnog fakta da Handke „svakog jutra kad se probudi, iznova otkriva svet.”

Pisac čiji je odnos prema literarnim uzorima, kako je to zapazila Milena Đorđijević, „izrazito napet”, svoju posebnost iskazuje i kad govori o srpskim autorima koji su mu najdraži. Sa velikim pijetetom, pre svega, pominje književno stvaralaštvo i talenat svojih srpskih prevodilaca Žarka Radakovića i Zlatka Krasnog, a u omiljene srpske pisce svrstava čitav spektar naših umetnika pisane reči, počev od Miloša Crnjanskog i Vladislava Petkovića Disa.

Na njegovoj listi, međutim, nema imena koje je praktično nezaobilazno kad god se pomene tema recepcije srpske književnosti u inostranstvu: Handke, naime, ne pominje Danila Kiša. Da li je to elegantan izraz njegovog bunta, njegove kontraške prirode, ili on, jednostavno, rezonuje u skladu sa svojim aršinima i govori ono što iskreno misli? Crnjanski i Dis su, prema mišljenju Milene Đorđijević, apsolutno „u saglasju s onim što Handke govori i onim što piše”, dok bi, što se izostavljanja Kiša tiče, svaka tvrdnja bila neumesna jer, „kad je Handke u pitanju, tvrdnje su veoma opskurna stvar”.

Kad govori o slikarima koji su uticali na njega i muzičarima koji su mu osobito važni (Handke, inače, izričito tvrdi da se književnost ne može poistovećivati s muzikom, da književnost nije muzika već – književnost, te da to što literatura proizvodi nije muzički izraz već neki drugačiji, specifičan ton), on posebno ističe Sezana i Đota. Za Mikelanđela kaže da je genije, kao i Betoven, ali napominje: „Ja se plašim genijâ.” Je li to samo neka vrsta kalambura? Pa nije li i sâm Handke genije? Onda bi to značilo da se plaši samoga sebe…

Bazdulj smatra da bi „neko drugi na Handkeovom mestu više insistirao na tom momentu”, ali da „Handke nema potrebu da o sebi stvara mit o geniju na takav način”, budući da „kod njega postoji sposobnost da kao leptir skine svoju košuljicu i napravi nešto drugo”.

Handkea smo već dovoljno voleli, kao što je i on voleo nas. Očigledno je sad da Srbi ovog pisca tek treba stvarno da upoznaju, da ga pročitaju i, možda, ponovo, ovog puta ozbiljnije, temeljnije zavole. Da ta ljubav počne iz početka.