Грађанска алијанса сматра да се, имајућу и виду атмосферу страха, велики број припадника Управе полиције (највише по
глави становика у Европи), Војска није требала ангажовати у борби против коронавируса, већ је за њен ангажман требало сачекати евентуално увођења ванредног стања.
У анализи ГА се наводи да Закон о заштити становништва од заразних болести не спомиње Војску Црне Горе међу субјектима који учествују у обезбјеђивању и спровођењу заштите становништва од заразних болести.
“С друге стране, Закон о заштити и спашавању који је такође значајан за откривање и спрјечавање настајања опасности, као и ублажавања и отклањања посљедица епидемија спомиње учешће Војске, али на недовољно јасан и прецизан начин”, наводи се у анализи ГА.
Најприје, објашњавају, примјењивост Закона о заштити и спашавању на откривање, спрјечавање, ублажавање и отклањања посљедица епидемија јасно произилази из законског садржаја.
“Прије свега, потребно је истаћи да Закон о заштити и спашавању пропушта да спомене војску међу субјектима који су надлежни за спровођење заштите и спашавања. Надлежност спровођења заштите и спашавања повјерена је: државним органима, органима државне управе, јединицама локалне самоуправе, привредним друштвима, предузетницима и другим правним и физичким лицима. Овај закон истиче се појачане активности и поступања спроводе само у случају ванредног стања”, наглашавају из ГА.
Како су оцијенили у анализи, закон прецизно наводи органе који су у редовним околностима, једини надлежни за спровођење заштите и спашавања, дакле не и Војска Црне Горе.
“Уколико је могуће учешће Војске у редовним околностима, дакле независно од ванредног стања, најисправније би било да се то и законски прецизира”, наводи ГА.
Овај закон даље отвара недоумице у погледу учешћа Војске Црне Горе у активностима заштите и спашавања јер ће учешће војске обезбедити Министарство одбране “када се активностима учесника и средствима општине и оперативних јединица за заштиту и спашавање прописаним овим законом не може у потпуности обезбиједити заштита и спашавање изазвано различитим несрећама.
“Недореченост се огледа у томе што није јасно да ли се могућност учешћа Војске ЦГ везује искључиво за ванредно стање. У прилог могућности учешћа Војске у пружању помоћи у заштити и спашавању једино у ванредном стању говори чињеница да је ово питање нормирано у оквиру главе која носи назив Ванредно стање. Даље, уколико је закондавац имао намјеру да предвиди могућност учешћа Војске у пружању помоћи у заштити и спашавању и у ситуацијама када ванредно стање није проглашено требало је то да изричито и предвиди”, указују у ГА.
Према њиховој анализи, недореченост законског текста се даље огледа и у томе што се нигдје не спомиње експлицитно нити термин ванредно стање, као ни евентуална могућност учешћа Војске ван ванредног стања.
“Коначно, супротном тумачењу иде у прилог то то што “орган државне управе надлежан за послове одбране обезбјеђује учешће Војске Црне Горе на захтјев руководиоца оперативног штаба за заштиту и спашавање”. Из накнадних одредби закона, јасно произилази да се надлежности поменутог оперативног штаба не везују искључиво за ванредно стање”, наводе у ГА.
Умјесто тога, оперативни штаб је надлежан и за процењивање степена угрожности и могућности настанка ванредног стања.
“Управо ова широка надлежност оперативног штаба додатно продубљује дилему да ли је законодавац сматрао да је могуће учешће Војске у поменутим активностима и прије наступања ванредног стања”, наводе у ГА.
Према наводима ГА, уколико је била намјера законодавца да овласти Војску да учествује у поменутим активностима независно од постојања проглашеног ванредног стања (које истовремено имплицира ограничења појединих људских права) морао је то много јасније нормирати законским актом како би се задовољили захтјеви правне сигурности и транспарентности.
ГА истиче и да су подједнако непрецизне, по питању ангажовања војске у овој ситуацији, и норме Закона о војсци
Црне Горе, док Устав не третира ово конкретно питање.
“Устав овлашћује Предсједника Црне Горе, да на основу одлука Савјета за безбједност и одбрану командује војском. Устав Црне Горе, као и Закон о војсци не дефинишу конкретна овлашћења војске у миру. Овлашћења су
постављења широко, кроз могућност увођења мјера приправности које је могуће и у миру, тј. без увођења ванредног стања. Конкретно, за увођење мјера приправности овлашћен је Председник ЦГ, по одлуци Савјета за безбједност и одбрану”, истичу у ГА.
Приправност војске дефинисана је законом, као “предузимање неопходних мобилизацијских, организационих, безбједносних, командних и других мјера ради ангажовања Војске у миру, условима ратног или ванредног стања.”
“Међутим, да би се предузеле мјере приправности, закон налаже Министарству одбране доношење плана приправности. Послове који се тичу употребе војске врши Министарство одбране, у складу са Законом о војсци. Међутим, није конкретизовано шта се подразумијева под термином “употреба”. Исти закон даје овлашћења Министру одбране да обезбјеђује извршавање одлука о командовању Војском, као и да доноси одлуке о употреби Војске у другим активностима у земљи. Једнако, нема објашњења термина “друге активности”, објашњавају у ГА.
Није прецизирано ни у ком случају и по чијој наредби војна полиција може обезбеђивати одређене објекте.
“Ипак, војној полицији дато је овлашћење да утврђује идентитет лица која улазе у објекат који обезбјеђује”, истичу у ГА.
Према њиховим ријечима, стратешки документ који се бави питањем ванредних ситуација, Национална стратегија за ванредне ситуације, препознаје потребу за учешћем војске у одређеним ванредним ситацијама, али такође недовољно јасно.
“Наиме, ангажовање војске је предвиђено у акцијама спашавања од пожара и у ситуацијама попут поплава, земљотреса, рушења објеката и сл. када се на помоћ припадника војске рачуна, како због организованости њихових јединица тако и због опремљености одговарајућом техником. Притом и ова стратегија појашњава да се на ову помоћ рачуна по традицији, и отвара низ питања “ко треба и од кога да тражи ангажовање ових јединица, гдје су лоциране јединице способне да пруже помоћ, ко сноси трошкове ангажовања“. Конкретна улога и одговорности војске у случају ванредних ситуација нису прецизирани, нити је Министарство одбране једна од институцја чија се улога и капацитети у ванредним ситуацијама дефинишу овом стратегијом”, указују у ГА.
Из свега изложеног, ГА закључује да нормативни оквир у области ангажовања војске у цивилне сврхе треба знатно унаприједити.
“Овако важно питање не смије бити препуштено слободном тумачењу непрецизних и неусаглашених законских одредби. Са друге стране, имајућу и виду атмосферу страха, велики број припадника Управе полиције (највише по глави становика у Европи), сматрамо да се Војска није требала ангажовати, већ је за њен ангажман требало сачекати евентуално увођења ванредног стања”, истичу у ГА
Како су нагласили, у тренутној ситуацији, уз овако широку нормативну поставку и недовољно јасна законска овлашћења, дужност је Савјета за безбједност, Министарства одбране или Националног координационог тијела за заразне болести да грађанима пруже јасне информације о потреби употребе војске и њеним овлашћењима.
“Одсуство комуникације са грађанима може довести до стварања панике и страха која у овим условима није сврсисходна”, закјучује се у анализи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
