Воденица

Алекса Шантић

Старо мјесто моје! Под сјенкама грана
Радобоља мрмља, вере се и прска;
Мрке хриди стреме високо са страна
Пуне густих зова, смокава и трска.

Све је исто, старо… Само, као прије,
Не чује се хитри точак да удара;
Кô бол један што се у дну душе крије,
Остављена ћути воденица стара…

Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави
Само студен гуштер полагано шушне,
Не јавља се млинар са шалом на глави,
Нити видим оне очи простодушне.

Много ли сам пута ја овдје, у хладу,
У вечери летне на одмору био,
И, дижући очи на млинарку младу,
Из ведрице, жедан, хладне воде пио!

Бог зна гдје је сада?!… Радобоља мрмља
Пуна грмјелица, сребра, адиђара…
И док златно вече пада поврх грмља,
Накривљена ћути воденица стара.

1908.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: