Власници бивше среће

Пише: Мишо Вујовић 

“Срећа није трајно власништво — она је пролазна, а они који покушавају да је задрже остају заробљеници сопствених успомена”, Данило Николић

Невероватним приповедачким даром Данило Николић, у “Власницима бивше среће”, приповетци објављеној далеке 1969., осликава атмосферу једног времена и једног изгубљеног света, кроз судбине људи који су некада били носиоци успеха, угледа и моћи, а сада су сведени на сенке сопствених живота.
Седимо за столом као власници својих бивших срећа. Као да су оне негде тамо, у некој другој епохи, у неком другом животу, припадале нама. Памтимо их по фотографијама, по мирису старих улица, по смеху који се више не чује. Људи које смо волели, изгубили смо. Пријатељи којима смо веровали, продали су нас за ситне интересе или за обећања која никад нису испуњена. Снови које смо градили, распали су се под тежином туђих одлука и наших заблуда. Ипак, сви ми носимо у џепу кључеве од кућа које више не постоје, од врата која нико не отвара, од љубави које су нам измакле. Као да чекамо да нам неко врати нешто што смо давно сами изгубили.

Најтеже је прихватити да нисмо више они исти људи. Они што смо били више не постоје, али нас и даље боле њихове ране. Још увек чувамо њихове поразе и њихове радости. Све пролази, каже народ. Али оно што пролази, остаје у нама. Као ожиљак, као мирис детињства, као тихи подсетник да смо некада били млади, наивни и храбри. Да смо веровали у људе и у себе. Данас смо сведоци једног суровог парадокса: никада нисмо имали више ствари, а мање живота. Никада више веза, а мање љубави. Никада више речи, а мање истине. Можда и јесмо постали успешнији, али смо истовремено изгубили нешто непроцењиво – ону лакоћу срца и простоту радости. Постали смо власници бивше среће.И зато, понекад, када се затворе врата и угасе светла, чујемо сопствени глас:
“Где смо то изгубили себе?
Све наше среће и несреће, сва наша пријатељства и издаје, сви дугови и опроштаји — на крају се сливају у једну исту реку. Памтимо оно што смо изгубили, а ретко умемо да видимо оно што још имамо. Живот нас учи, али ми га ретко слушамо.