Vlasnici bivše sreće
Piše: Mišo Vujović
“Sreća nije trajno vlasništvo — ona je prolazna, a oni koji pokušavaju da je zadrže ostaju zarobljenici sopstvenih uspomena”, Danilo Nikolić
Neverovatnim pripovedačkim darom Danilo Nikolić, u “Vlasnicima bivše sreće”, pripovetci objavljenoj daleke 1969., oslikava atmosferu jednog vremena i jednog izgubljenog sveta, kroz sudbine ljudi koji su nekada bili nosioci uspeha, ugleda i moći, a sada su svedeni na senke sopstvenih života.
Sedimo za stolom kao vlasnici svojih bivših sreća. Kao da su one negde tamo, u nekoj drugoj epohi, u nekom drugom životu, pripadale nama. Pamtimo ih po fotografijama, po mirisu starih ulica, po smehu koji se više ne čuje. Ljudi koje smo voleli, izgubili smo. Prijatelji kojima smo verovali, prodali su nas za sitne interese ili za obećanja koja nikad nisu ispunjena. Snovi koje smo gradili, raspali su se pod težinom tuđih odluka i naših zabluda. Ipak, svi mi nosimo u džepu ključeve od kuća koje više ne postoje, od vrata koja niko ne otvara, od ljubavi koje su nam izmakle. Kao da čekamo da nam neko vrati nešto što smo davno sami izgubili.
Najteže je prihvatiti da nismo više oni isti ljudi. Oni što smo bili više ne postoje, ali nas i dalje bole njihove rane. Još uvek čuvamo njihove poraze i njihove radosti. Sve prolazi, kaže narod. Ali ono što prolazi, ostaje u nama. Kao ožiljak, kao miris detinjstva, kao tihi podsetnik da smo nekada bili mladi, naivni i hrabri. Da smo verovali u ljude i u sebe. Danas smo svedoci jednog surovog paradoksa: nikada nismo imali više stvari, a manje života. Nikada više veza, a manje ljubavi. Nikada više reči, a manje istine. Možda i jesmo postali uspešniji, ali smo istovremeno izgubili nešto neprocenjivo – onu lakoću srca i prostotu radosti. Postali smo vlasnici bivše sreće.I zato, ponekad, kada se zatvore vrata i ugase svetla, čujemo sopstveni glas:
“Gde smo to izgubili sebe?
Sve naše sreće i nesreće, sva naša prijateljstva i izdaje, svi dugovi i oproštaji — na kraju se slivaju u jednu istu reku. Pamtimo ono što smo izgubili, a retko umemo da vidimo ono što još imamo. Život nas uči, ali mi ga retko slušamo.
