• Поглед

Владика Григорије: Сучељавање са смрћу, човјековим посљедњим и највећим непријатељем

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Владика Григорије

Христос је, наиме, „обукавши се“ у људско тијело (природу), најприје пристао да буде понижен и поруган, и не само то – он је отишао у добровољну смрт, те је искусио и доживио патњу, страх и неизвјесност, које са смрћу иду руку под руку. Том добровољном Христовом страдању претходио је упечатљив догађај, описан у Светом Писму Новог Завјета, и то онда када Христос долази на гроб свога умрлог пријатеља, Лазара, и горко се заплаче, баш као што ми људи плачемо над гробовима наших преминулих. Једна од Лазаревих сестара говори Христу: „Да си ти био овдје, не би умро брат наш”. И Христос онда зовну Лазара по имену, и Лазар устаде. То је тренутак у којем је бесмртност, оличена у Христу, додирнула смртност, оличену у Лазару. Овај догађај био је један од непосредних повода да првосвештеници крену у коначни обрачун с оним који је Лазара позвао из мртвих и оживио га, те да га потом разапну на крст.

Шта нас можда понајвише збуњује и зачуђује у овом незаборавном догађају Христовог страдања и васкрсења, који је преокренуо ток историје свијета? За мене је то увијек био онај страшни моменат када Исус, умирући, с крста завапи: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио!?“ Збуњујућа је та реченица зато што је изговара Христос, који је на смрт добровољно пристао. Исто тако не треба заборавити ни то да се прије свог добровољног страдања молио оцу ријечима: „Ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова…“. Ова драма нам открива много тога, али за ову прилику је најважније да се осврнемо на чињеницу да Христос стварно и заиста умире на крсту и да, као и обични смртници, осјећа усамљеност, страх и неизвјесност у часовима који су претходили његовој смрти. Он се, дакле, у часу смрти поистовјећује са смртницима и пролази кроз агонију својствену сваком човјеку у часу умирања. Онај који до тог момента никада није искусио самоћу завапио је с крста Оцу да га не оставља самог. Усамљеност и страх нису, дакле, у посљедњим часовима живота мимоишли ни самог Христа, па како да се онда ми, смртни људи, изборимо са усамљеношћу и страхом у сличним тренуцима?

Да видимо шта нам даље у вези с поменутим догађајем открива Нови Завјет. Након Исусове смрти – која је резултирала бјежањем ближњих од распетог, осим неколицине њих, претежно жена – погреб је обавио неки угледни судија, и то скоро сам. Волио бих кад би макар то била утјеха свима онима који су своје мртве претходних мјесеци сахрањивали у најужем кругу и на најскромнији могући начин, јер ево видимо да је тако сахрањен и сâм Исус. Тај догађај збио се на Велики петак. А затим наступа Велика субота и нешто још важније и утјешније, чини ми се, и то као најава коначне Христове побједе над смрћу. Христос ће тако на Велику суботу проћи кроз смрт, оживјевши, јер је у вјечној заједници с Оцем и Духом Светим. Христос је својом смрћу поразио смрт, јер „не бјеше могуће да га она (смрт) држи” (Дап, 2,24).