Башта кина „Култура“

У овом времену у ком се човјечанство припрема за свој салто мортале (ко преживи причаће), времену у коме је живот обамро, и претворио се у вегетирање, мање-више сви смо помало депресивни, незадовољни, нервозни… Бавимо се тражењем и проналажењем твораца велике завјере, јер, ово што нам се дешава са овом пандемијом корона вируса, има свој узрок и почетак, самим тим и кривце. И чини нам се, као да би нам проналажење и осуда криваца било мелем на рану, и ријешило проблем…

Ријетки су дани у којима можемо да слободно изађемо у град, и са још једном особом сједнемо у башту неког кафића да попијемо пиће. Такви дани су постали прави мали празници! (Тако мало за срећу треба!)

Када се то деси, као мени данас, када ме је на пиће позвао мој стари клупски друг Сретен Кето Бошковић, онда неминовно разговор у једном тренутку оде у сјећање, и евоцирање успомена. Сједимо на тераси његовог хотела у центру Подгорице. Испијамо пиће, а кроз причу – ја гледам нову, још незавршену зграду са друге стране улице, која се подиже на мјесту некадашњег омиљеног, подгоричког кина „Култура“.

Са лијеве стране те зграде постоји празан простор, кроз који у позадини видим дио некадашње биоскопске баште; видим, још увијек постоји огромни бетонски зид, који је својевремено подигнут да би користио као екран за приказивање филмова. Одмах испод, спојен у једну цјелину са тим зидом био је
велики бетонски плато, који је служио као љетња позорница.

Е, та башта и позорница су биле, и остале чувене превасходно по боксерским мечевима! Једини подгорички прволигаш тих седамдесетих година, био је боксерски клуб „Будућност“. Подгорица у то вријеме није имала спортску халу („Морача“ је отворена 1980 г.), па су се лигашки и сви остали мечеви одржавали: зими, у сали кина „Омладина“, а када је било лијепо вријеме, у поменутој башти…

– Е, мој Мика (тако Кето и ја ословљавамо један другог), нема нам више „Културе“… а, је ли башта читава? – упитах.
– Јесте, али неће дуго, тамо ће чини ми се гаражу да праве… одговори Кето.
– Ајде живота ти, да пођемо до ње. Имам неку жељу да је видим. Не знам када сам задњи пут био тамо? – рекох.
– Имаш право, ‘ајдемо – одговори он. Пређосмо улицу и уђосмо у давну прошлост…
– Ко би рекао да је онда овдје било по четири – пет хиљада људи? рече Кето, гледајући у круг простор који су некада испуњавале безбројне, уредно поређане клупе са наслонима. Мени у трену прође као филм кроз главу, сјећање на мој први меч у каријери који сам овдје као четрнаестогодишњак одбоксовао, и на бројне друге мечеве, и године које су се ту смењивале.
– Ко би рекао, да су ту наступали највећи шампиони југословенског бокса: Парлов, Вујин, Белић, Бенеш? Па затим, она наша шампионска генерација, која је Југославију уздигла на ниво свјетске боксерске велесиле. Колико се, и каквих тешких, витешких борби водило, у овој кино башти? А, данас? Нема ни баште, ни боксера… констатовах сјетно.

– Ајде Кето, хоћу да се попнем горе, гдје је био ринг.
– Ајмо – прихвати… А, овамо иза смо се загријавали, свлачионице су биле испод бине, сјећаш ли се? упита. – Како не сјећам, па колико смо времена ту провели, и мечева одбоксовали. Први меч сам овдје имао 1972. године – рекох, ступајући на плато на којем се некада налазио ринг. Добих жељу да станем у гард и заплешем, онај боксерски плес…
Затим, Кето и ја узесмо да се сликамо, да имамо успомену на ову посјету.

– То је то мјесто мој Мика, сјећаш се, башта кина Култура, пуна народа – публике… Ово нам је био центар свијета, центар живота, овдје смо почињали, овдје смо се рађали! – рекох гледајући у Кета – А ево, што је остало – успомена, и она ће ускоро нестати, нажалост. Све се мијења и пролази… То је живот! – Док смо силазили, своју причу заврших ријечима: – Ко зна да ли ћемо икада више у животу овдје доћи Мика мој, а највјероватније нећемо! 

Када стигосмо до хотела, Кето се осврну и рече: – Е, нека смо пошли тамо, имао си право; сад ми је тако мило и пријатно у души што смо били, и потсјетили се…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: