Vladalac

Piše: Dragan Mlađenović 

Svako zna koliko je pohvalno kada vladalac drži datu reč i živi pošteno, a ne pritvorno. Pa ipak se vidi da su u naše vreme velika dela obavili oni vladaoci koji su vodili malo računa o datoj reči i koji su lukavstvom umeli prevariti ljude, te su na kraju pobeđivali one koji su se oslanjali na poštenje“. (Nikolo Makijaveli, „Vladalac“, preveo Miodrag T. Ristić, Rad–Beograd, 1982, str. 62)

Nikolo Makijaveli je rođen u Firenci 1459, u porodici starog plemstva; bio je drugi sin advokata Bernarda di Nikola Makijavelija i njegove žene koja se zvala Bartolomea di Stefano Neli.
Od 1494. do 1512. godine, Nikolo Makijaveli mlađi je bio zvanični službenik – sekretar Firence, grada–države. U to vreme je putovao u diplomatske misije po Evropi (Francuska, Nemačka i italijanski gradovi–države). Godine 1512. Makijaveli biva nakratko zatočen u Firenci, zatim boravi u izgnanstvu i nakon toga se vraća kući. Prilično slomljen i razočaran što njegove plemenite ideje o ujedinjenju Italije nisu ostvarene, Nikolo Makijaveli je umro u rodnom gradu 22. juna 1527. godine; sahranjen je u crkvi Svetog Krsta (Santa Croce) u Firenci.
Priručnik za vladare
Nikolo Makijaveli je bio najpoznatiji politički filosof i dramski pisac svoga vremena. Napisao je oko 40 spisa i drama, Spis „Vladalac“ (Il Principe, 1513) je njegovo najpoznatije delo, a objavljeno je posle njegove smrti. Spis je posvećen Lorencu, sinu Pjera Medičija. Lorenco je nasledio slavnog Lorenca Veličanstvenog (Il Magnifico) koji je umro 1492. Lorenco Mediči Mlađi je vladao Firencom do svoje smrti 1519. godine. „Vladalac“ je trebalo da posluži kao koristan priručnik za ovog vladara grada–države Firence.
Iako ni-u-jednom spisu Makijaveli nije zabeležio rečenicu da „cilj opravdava sredstva“, ova misao mu se pripisuje kao prvom ciničnom teoretičaru real–politike. U glavi 17 Makijaveli piše „O svireposti i blagosti, to jest da li je bolje da vladara vole ili da ga se boje“:
„(…) Poželjno bi bilo i jedno i drugo. Ali pošto je teško složiti ovo dvoje, mnogo je sigurnije kad već mora da bude bez jednoga od ovoga dvoga, da te se boje nego da te vole. Jer o ljudima uopšte može se reći ovo: neblagodarni su, nepostojani, pritvorni, beže od opasnosti, lakomi su na dobit. (…) Ali ako te zadesi nesreća, okreću glavu od tebe. Stoga propada onaj vladalac koji se u celosti oslonio na njihove reči ne pripravivši se ni na šta, jer se kupuju prijateljstva koja se zadobijaju novcem, a ne veličinom i plemenitošću duha, te na njih u slučaju potreba ne možeš računati. I ljudi su pre skloni da vređaju onoga koji se trudi da bude voljen, nego onoga koga se boje, jer je ljubav vezana sponom obaveze koja se kida zato što su ljudi niski čim je u pitanju lična korist, dok se pomisao na strah od kazne nikada ne gubi“. („Vladalac“, str. 60)

U „Vladaocu“ Makijaveli daje mnoštvo primera surovih tirana Starog i Srednjeg veka koji su svoje podanike najčešće mučili i ubijali. No, loših primera mogao je naći i među savremenicima. Evo kako je oslikao portret pape Aleksandra Šestog Bordžije iz španske dinastije:
„Ne mogu da propustim a da ne pomenem jedan od skorašnjih primera. Aleksandar Šesti nikad ništa drugo nije radio, nikad nije mislio ni na šta drugo, osim na to kako će prevariti ljude, pa je uvek nalazio onoga koga je mogao prevariti“. (Isto, str. 63)
A o aragonskom kralju Ferdinandu Katoličkom (1452–1516), ujedinitelju Španije, Makijaveli piše sledeće:
„Jedan od savremenih vladara (čije ime nećemo pomenuti) neprestano propoveda mir i vernost, dok je veoma veliki neprijatelj i jednog i drugog. I jedno i drugo bi mu već mnogo puta oduzeli ugled i državu kad bi ih se pridržavao“. (Isto, str. 64)

Cinični makijavelizam

Čitav Makijavelijev ogled o savršenom vladaocu svodi se zapravo na to da se u Italiji pronađe ličnost čvrste ruke čiji „cilj opravdava sredstva“, a to je ujedinjenje Italije po ugledu na Francusku i Španiju koje su tu uzvišenu ideju već ostvarile. „Vladalac“ Nikola Makijavelija je, bez imalo preterivanja, savršen politički traktat, koji je prilično olako i nepravedno nazvan „makijavelizmom“ zbog njegovog pomalo ciničnog odnosa prema moralu i politici koji, videli smo u bezbroj istorijskih i savremenih primera, ne moraju i ne koračaju uvek zajedno.
No, Makijavelijev „Vladalac“ je, uz sve male i prividne nedostatke, najbolji politički traktat svoga vremena, zaveštan čitavom budućem čovečanstvu koje o svetu promišlja politički zrelo, mudro i dobronamerno.