Vlada, konačno, progovorila

Piše: Emilo Labudović

Dugo vremena sam pokušavao da dešifrujem kojim jezikom govori naša Vlada i nastojao da raumijem to što govori. Na momente mi se činilo da uopšte ne govori. Ćutanje je bilo nemušti odgovor na najvažnija pitanja, naročio ona koja su, trajnošću i ozbiljnošću, izlazila iz uzanog okvira upornog kokodakanja o evroatlanskim integracijama. Pa sam se sve vrijeme pitao razumiju li ih ovi „ moji“ igdje išta?

A i kad bi Vlada bila pritjerana uza zid i morala da prokameni koju, ličilo je to na suvoparni esperanto ili znakovni govor. Ponekad je to vuklo na čisti japanski, sa „osaka“ akcentom. Onaj Ibrahimović, „selam li mu i alejkum li mu“, uglavnom je zanosio na arapski, uz ozbiljne primjese albanskog i kroatizma.

Uglavnom, nešto poput Vavilonske kule koju je Gospod kaznio da ne razumije samu sebe. Gospode, a što kazni i nas?

Kad, gle čuda, Vlada konačno progovori, dekretom, na čistom „maternjem“, tako da je, kažu, onaj Čirgić poskočio do neba. Energično, kako samo i priliči Spajkiju, na čistom maternjem, uz ona dva slova kakvih nema ni na jednom jeziku i pismu svijeta, od klinastog pisma pa do ovih najnovijih kojima se služi vještačka inteligencija, presječen je Gordijev čvor i spasen čitav crnogorski obrazovni sistem. Spasen je FCJK (valjda mu tako glasi skraćenica), a time i čitav obrazovno – kulturni prostor Crne Gore. Jer, ko se ne obrazuje na „maternjem“, bolje da se škole nije ni dohvatao.

Da se razumijemo, nemam ja ništa protiv „maternjeg“, neka im ga za sve pare, ali samo za njihove pare. Ako hoće i ako imaju novca, neka osnivaju i finansiraju ne samo ono Čirgićevo nedonošče od fakulteta, već i čitav univerzitet. Kadra, valjda, imaju. Ona sa kapicom se već dovoljno ispraksirala, prefarbala svoju diplomu i sa čistog srpskog kojim joj je bila napisana prevela je i nostrifikovala na „maternji“ joj.

Parama kojima raspolaže Vlada, a koje su i naše, narodne, red bi bilo trošiti samo na državne fakultete.

Ali, Vlada se izjasnila da, pošto govori „maternjim“, logično je da sačuva, podrži i ojača njegov „nukleus“ – Adnanov FCJK, šta mu god to značilo.

Majka je majka, svetinja nad svetinjama, pa bi, po toj logici i „maternji“ trebalo da uživa isti status. Ali, kad porod ugrize majku za sisu onda se izrode i razni izrodi: čirgićevaci, sa i bez kapice. A još kad im se Vlada obrati na „maternjem“, onda dileme nema. Ipak, pitam se šta je sa majkama nas koji ne poznajemo i ne priznajemo „maternji“? A kudikamo nas je više! Da li će, i kad će, Vlada konačno progovoriti i na „našem“? Na „našem“ koji je bio maternji i prije „maternjeg“? Jesu li to naše majke, od praprapra majki do danas, bile kurve pa je na njihovom jeziku onom našem „japancu“ sramota da progovori?

Ali, sve je to drugo. Prvo i najvažnije je to što se Vlada, uprkos svim našim očekivanjima, pokazala vladom kontinuiteta i da se Spajke, sa većim dijelom svoga tima pokazao kao slika i prilika druga predsjednika, tj. Jakova od Milatovića. A skupa, precrtana silueta kralja od Rastoka. Izgleda da smo u mnogo čemu uzalud krečili.

I da zaključim: majka je majka, i kad je „majka“ i elenentarno domaće vaspitanje zabranjuje da se majka psuje. Ali, porod je nešto drugo i zato, i kad bi me na kolac nabili, reći ću onu nezaboravnu kletvu Vesa Rakčevića: „sve ih nabijem na kolac istorije“!