Vino sa ukusom meraka, uz zvuke sevdaha

Piše: Mišo Vujović

Tišina se preseče kao žica — i onda zapeva Tirke. Ne peva, već šapuće melodiju duši. Glas mu topao, siguran, kao da se rodio u sarajevskoj čaršiji pod pendžerom gde sevdah cveta. Šumadijski doktor sevdalinki. A sevdah prožima seta. Žal za mladost, rek’o bi Mitke. Fali nam Gvozdeni Toma da začini Mitketovom tugom ovo nadahnuto veče na terasi sa koje puca pogled na zelene vinograde i pola blagodatne Šumadije. Sve nan je Bog dao osim pameti, rek’o bi Brančilo, prebacujući cigaretu iz jedne u drugi kraj usana.

Domaćin Miša Cilić ne donosi vino — već otvara bocu kao da otključava staru pesmu. Arhivska berba. Za nadahnuće, ne za opijanje.

Krenuli smo kao slučajni gosti, a već posle prve čaše svi smo bili deo priče. Vino i dobar štimung zbližavaju ljude. Čine ih boljim ako su dobri. Ali i suprotno!? U vinu sve ispliva.

Profesor harmonike iz Jagodine, sa notnim prstima, pažljivo raspliće tišinu. Dva advokata, Aca i Mika, nazdravljaju kao da igraju preferans — tiho, uigrano, s osmehom bez reči.

Mlađani Vasilije, Mišin zet, iznenada recituje Luču mikrokozmu. I ne samo recituje — on tumači:
„To je svedočanstvo o borbi duše za svetlost,
o čoveku kao tragičnoj ali uzvišenoj tvorevini“,
govori u pauzi između dve pesme i tri kucanja.
Zvuk pojačava vino. A vino — pojačava sve.

Ovo nije pijančenje — već ritual. Nije navika — već kultura. Nije bekstvo — već pristup tajnama unutrašnjeg sveta.

U vinu je istina, kažu Latini.

Ali samo ako znaš kako da je iz sebe izneseš.

Vino klizi polako, uz reč, uz muziku, uz ljude koji i ćutanjem umeju da pošalju poruku..

Svaki gutljaj postaje ključ novih krugova nadahnuća.

I ovih redova.

Tamo gde se Gledićke planine obrušavaju u pitome doline,
gde jutro miriše na zemlju, sunce i lozu —
između Međurečja i Lozovika,
nalazi se vinarija Cilić.

To nije podrum — to je hram odležavanja duše.

Čaša tu ćuti više nego što govori.

Tu vino nije proizvod — već potomak loze što je preživela sušu, mraz i rat.

U svakoj boci — trag porodice, zemlje i vremena.

Belo što podseća na leto u selu.

Crno što greje kao prvi poljubac.

Pijemo Magnum — i osmehnemo se u sebi, jer nije kap za žedne — nego za one što traže miris uspomena. Ovi mlađi merače sevdah. Mo stariji smo sve manje u sevdahu a sve više u sevapu. Ali nikom ne pada napamet da još ne ugrabi po koji trzaj meraka.

Ovo nije samo vinograd — već zaveštanje.

Nije posao — nego ljubav što ne traži platu.

Gledićke planine brane lozu od vetra,
a porodica Cilić sve što priroda započne — ljubavlju dovrši.
Vinarija Cilić —
gde svaka berba ima ime,
a svako vino — obraz.

Ako tražite vino koje zna ko ste vi ste već na pravom mestu. A vino sve zna pitate ga šapatom. Da vas razvedri i dočeka kao Tirketova Jelena nas četvoricu plus jednog, Tirketa ne računam, u ponoć dočeka sa osmehom nadahnute dobrim vinom da se doradimo i obrise zore kao nekada dočekamo.