Vidovdan: Zavetno ogledalo

Piše: Mišo Vujović

Vidovdan nije samo datum. Nije samo mit. Ni epska slika prošlosti. On je ogledalo u kome Srbija gleda sebe u oči — sa svim ožiljcima, ponosom i strašnim nasleđem. To je dan kada smo najviše izgubili — i najviše dobili.

Kada se na Kosovu polju ukrstila srpska sablja i osmanska aždaja, izgubili smo smo jedno prolazno a dobili drugo večno carstvo.
Postali smo narod koji zna šta je izbor, čak i kada ga nema. Izgubiti život radi večnosti, carstvo zemaljsko radi onog nebeskog, nije poraz. To je zavet. I samo oni koji ne razumeju šta je sloboda, mogu Vidovdan da svedu na poraz.

Vidovdan nije istorija — on je obraz.

U njemu je i ona ruka koja je pala na Miloša kada se vratio iz šatora sultanovog. U njemu je i Gavrilov pucanj, koji je probio ne samo telo prestolonaslednika, već i zidove jedne lažne istorije. U njemu je i 1389. i 1914. i 1941. i 1999. — i sve naše golgote i sva naša vaskrsenja.

U Vidovdanu su i grobovi, i zaveštanja, i zakletve. I svaki put kada neko pokuša da nam oduzme pravo na pamćenje, na jezik, na Kosovo, na bol — Vidovdan vaskrsne.

Zato ga se plaše.

Zato se trude da ga utope u protokol, da ga svedu na parastos ili komemoraciju. Da nam Kosovo bude groblje, a ne živi zavet. Da Miloš bude sporna ličnost, da Gavrilo bude terorista, da sloboda bude pogrdna reč.

Ali ne može.

Jer Vidovdan nije državni praznik — on je Vaskrs srpskog bića. Vidovdan je život a 28.jun je njegov rođendan. On se ne slavi — on se živi.

On nije u govorima političara, već u tišini majke koja pali sveću za sina. U pogledu starca koji ne zaboravlja gde mu je grob pradede. U onom „ne damo“ koje se šapuće na barikadama, u pesmi što ne da da ćutimo.

Srbin ne mora uvek da pobeđuje — ali mora da bude slobodan. I kada ga razapinju mediji, kada mu sankcije stežu grkljan, kada mu kažu da je „remetilački faktor“, Srbin stoji. Ne zato što mu je lako, već zato što nema cenu. To je Vidovdan.

To je narod koji je ljubio ruku Marku Nikoliću jer je u njemu video Karađorđa, jer zna šta je sloboda čak i kad je obučena u kostim.

Zna narod da je on glumac, ali on Vožda otelotvorava i oživljava. To je narod koji ne prašta izdaju, ali ume da strada braneći dostojanstveno.

Vidovdan nas opominje:

da sloboda nije poklon već krst,
da nema Evrope bez Kosova,
ni Srbije bez pamćenja,
da ćutanje nije mir, već smrt na kridit sa našim kamatama.

I zato, pred svaki Vidovdan, dobro se pogledajmo u oči.

Jer nije pitanje šta je bilo 1389.

Pitanje je — gde ćemo biti kad dođe sledeći Vidovdan.

A sudnji dan je lakši s Vidovdanom:

“ Vidovdane moj očinji vide ….”, pevao je Đedo, crnorizac morački i cetinjski.