Vidje li ga igdje iko?

Piše: Emilo Labudović

Ne znam ima li ga Srbija ili nema, i ne bih da se miješam u te probleme bratske države. Dosta joj je onaj Vuković, a čeka i da joj banu ovi iz FBI i FSB pa da konačno raziješe dilemu sa početka. I ne samo nju, već i to je li ga, ako ga ima, upotrijebila protiv „nedužnog i nenoružanog naroda” prošle subote. Osim toga i da se razluči ako ga ima – od koje je vrste? Je li to nekakva obična zvučna topčina, neki „vorteks” ili je neka dosad neviđena sprava?

A dok to definitivno ne istraže oni u čiju se ne sumnja, Srbijom i dalje zveče Aleksić, Ponoš, Tepić… (prazne tikve najjače zvone) da ga je bilo i da je zveknuo tako da se masa ljudi na ulici očas razdvojila nadvoje. A to što niko nije dlanovima zaštitio uši, što je prva i prirodna reakcija zaštite slušnog aparata, nema veze. Šta zna masa šta je „zvuči top, samo je bilo važno da se, kao uigrani ansambl „Kolo”, razigraju tamo i ovamo, a uši..  ko šmirgla uši.

Sve mi je odavno jasno. I ovi što svaki čas zveknu neku debelu laž a onda od države i njenih organa zahtijevaju da je dokažu i kazne poničitelje ili će nastaviti da šetaju i blokiraju, i država što se svako malo pravda i dokazuje nedokazive aksiome, ali mi jedno još uvijek izmiče zdravorazumskom zaključivanju. Taj moj osjećaj nemoći pred očiglednom činjenicom doživio je kreščendo kad sam na slici (ponavljam – na slici) vidio kako izgleda taj „zvučni top”, makar ga i „vorteksom” zvali. Ljudi moji, pa to je čitava skalamerija, kamiončina koja bi zauzela pola ulice i na njoj aparatura koja se vidi od „dan hoda”, kako su nekad govorili naši stari.

I sad, gledam i ne mogu da se opasuljim. Je li moguće da onoliko televizijskih, špijunskih i privatnih kamera, dronova, pored onoliko mobilnih telefona čija su se svjetla u onom marku doimala kao zvjezdana galaksija, niko ne snimi tog monstruma od naprave!?!? Je li moguće da toliko očiju koje su vrebale svaki korak i svaki potez vlasti ne spaze ono što se komotno dalo i iz svemira snimiti? Je li moguće, a na snimku se ve jasno vidi, da masa, nakon navodnog dejstva tog monstruma, nastavi normalno da se ponaša i kreće kad je jedan od najsnažnijih efekata nadzvučnog talasa užasna glavobolja, dezorjentacija i posrtanje. Kažu, ljudi na licu mjesta padaju na cestu kao kokoške. To što je nekima kasnije javljeno da pođu u Urgentni i požale se na simptome, ne pije vodu. Kasno Janko na Kosovo stiže!

Ljudi, makar se zvali i protestanti, međutim, i dalje ne vjeruju svojim očima. I ušima. I dalje istrajavaju na tome da bolje vide, čuju i znaju Aleksić, Ponoš, Tepić… „end kompani”, i da konačni sud o svmu treba da daju oni od preko mora i oni iza Urala. Ali, čovjek zdravog razuma, koji nije ni slijep kod očiju niti tvrd na ušima, mora da se zapita: majku mu, pa zar ga niko od onolikog naroda, mimo ovo troje, ne ču i ne vidje? I sve, na žalost, liči na onu humornu anegdotu kada je žena „in flagranti” uhvatila muža u prevari, a on joj odgovorio: zar više vjeruješ svojim očima nego svome… tome i tome.

A ukoliko čitalac i sam želi da se uvjeri u nelogičnost ove ujdurme „šetača i blokera” dovoljno je da na Guglu upiše „zvučni top” i vidjeće da ga je nemoguće previdjeti i sakriti. Očigledno, neko hoće i dalje da nas tuca u zdrav mozak!