(ВИДЕО) Уз поздрав из Суботице: Шта је српско то се српски зове

Пише: Миленко Јовановић

Идеја за редове који слиједе рађа се на путу од српског духовног југа – са Косова и Метохије – према крајњем сјеверу Србије – Суботици. Граду гдје сам често и и увијек с узбуђењем боравио. Понајвише из жеље да се видим са ујацима Ранком (који је прије неколико година преселио у бољи свијет) и – Чедомиром Масловарићем, јединим ми преосталим из „примарне линије“ с мајчине стране. И увијек ми овдје буде лијепо, подразумијева се. У последње вријеме, морам признати, имам и више разлога да дођем. У Суботици осим породица мојих ујака, живе наравно и други људи који су на особен начин везани за оно што ми је у животу најважније – Косово и Метохију. Макар ја са таквима имам привилегију да будем окружен када дођем у овај град. Разумију Космет срцем, а не политичком фразом.

Овдје, у најсверенијем граду Србије, живе људи попут професора др Драгана Вукасовића, аутора сада већ култне пјесме „Шта је српско, то се српски зове“, и професора Дејана Анђеловића, који ју је својим гласом и духом претворио у химну истине. Том пјесмом вас и поздрављам из Суботице, а позивам вас да је одслушате након читања, у видео/аудио запису који објављујем на крају. Колико год пута да сте је слушали…

Управо у тој пјесми Вукасовић и Анђеловић именују Косово и Метохију не ријечима, већ срцем и поетиком којој није потребан политички контекст да би била тачна. Говоре о топонимима, о томе по чему су мјеста добила називе, како их је српски народ називао вјековима прије него што је неком пало на памет да извади гумицу и избрише оно што не може да поднесе.

И онда, баш у таквом тренутку, у времену када неки одбијају да чују гусле јер нису „европски инструмент“, појављује се у неким приштинским медијима иницијатива да се Косово преименује. Не у неки „савремени“ израз, не у нешто што има логичку или етимолошку везу са садашњошћу – већ у Дарданију. О томе сам слушао на радију возећи јутрос према Суботици у коју сам управо стигао. Према Палићу, да будем до краја прецизан. Е па, неће моћи!

Неће моћи зато што је „Косово“ ријеч изведена из српског, из имена птице кос. Неће моћи јер та ријеч није само географска ознака, већ камен темељац нашег идентитета. Неће моћи јер ми нисмо народ који живи у фуснотама историје. Ми смо онај народ који историју носи на раменима, и који неће дозволити да му је отму они који у 13. вијеку нису постојали на тим просторима ни као демографска статистика.

Покушали су све: да Пећку патријаршију назову „косовским културним благом“, да Дечане прогласе „албанским архитектонским насљеђем“, да фреске Немањића „тумаче“ као умјетничко насљеђе некаквих „илирских предака“. Али, ево питања за те „стручњаке“: како то да Немањићи остављају тестаменте на српском, зидају храмове на српским темељима, пишу повеље српским писмом и користе српску литургију – а ви их зовете својима?

И кад изгубе аргументе – а губе их врло брзо – они прибјегну новој лажи: Немањићи су, кажу, били „посрбљени Албанци“. И ту се завршава свака дискусија. Јер онај ко нема прошлост, покушава да је украде. А та крађа није само неморална – она је трагикомична.

Намјерно ово пишем из Суботице. Топоними су свједоци, а не симболи. Они су свједоци језика, вјере, народности. На Косову и Метохији, готово сваки назив има српске коријене. Од Звечана до Призрена, од Ораховца до Вучитрна, од Липљана до Дечана– све су то имена у којима одзвања ћирилица, а не латинична имитација. И кад год су ти фалсификатори покушали да нешто „објасне“, ударали су у зид истине. Не у зид мржње, не у зид нетолеранције – него у зид неумољиве историјске чињенице.

Узгред, исто је и у самој Албанији. Нећете наћи ни један топоним од Валоне до Крује који не носи бар дио српског језичког насљеђа. Али тамо је механизам исти: кад нешто не можеш објаснити – прогласи себе старосједиоцем. Нека буде да си одувијек ту био. Звучи примамљиво. Само, не пролази!

„Српска солидарност“

И овога пута у Суботицу сам стигао са посебним разлогом. Позив добрих људи, родољуба из Суботице, дозвао је и по ко зна који пут пробудио огроман ангажман и пожртвовање хуманитарне организације „Српска солидарност“ из Београда и Хаџи Бранка Антића, неуморног прегаоца који и поред најсуровије болести с којом се носи, не одустаје од свете мисије. Српска дјеца (полуматурнати са Космета) жедна слободе, дошла су да буду гости на Палићу. Четири дана – али заувијек у срцу.

Полуматуранти из села Гораждевац код Пећи, из Бања код Србице, из Црколеза и Осојана код Истока, из Велике Хоче и Ораховца, из Угљара код Косова Поља, из Грачанице, из Косовске Митровице – сви они носе у очима оно што не може ниједна теорија фалсификатора да угаси: вјеру да припадају земљи која их није напустила. Вјеру да ће, иако окружени неправдом, остати на своме. Вјеру да се Косово не брани само на барикадама – већ и у срцу, у сјећању, у ријечи, у пјесми.

Дакле, стигао сам у Суботицу са осјећањем и обавезом. Позив добрих људи Суботице и организације „Српска солидарност“ враћа ме у осјећај заједништва и борбе непрестане.

Доброчинитељи

А ја, уз формалне захвалнице које свакако носим, желим да овај текст буде наша заједничка порука. Порука љубави према људима који су све ово омогућили. Порука да знамо да будемо и захвални – и да нећемо отићи са свете земље.

Списак људи и правних субјеката којима желим да се захвалим за ову акцију–ћу подијелити са вама јер је то најмање што заслужују:

Јасмина Стевановић, градоначелник Суботице Стеван Бакић, Илија Татић, Јадранко Вишњић, Раде Ћетковић, Соња Мандић, породица Токовић, Град Суботица, Ресторан „Вила Викторија“, Биоскоп „Еуроцинема“, „Мала гостиона“, ЗОО Врт Палић.

Хвала им што су, као и многи добри људи до сада, помогли да српска ријеч Косово остане кључ свих наших нада и страхова, свих наших снова и бдења. Косово, као и Метохија, је наша крв, наш позив и наша истина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: