(VIDEO) U Harkovu nacisti srušili spomenik maršalu Žukovu
1 min read
General Georgij Žukov
U Harkovu je srušen spomenik maršalu Georgiju Žukovu.
Prema rečima vođe Harkovskog nacističkog korpusa Konstantina Nemičeva, spomenik je srušila specijalna jedinica „Kraken“. Kraken je odsek puka „Azov“. Nemičev je njen komandant.
On je predstavljao SSSR kada je Njemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Upravo on je izvršio smotru moskovske Parade Pobjede u junu 1945. godine.
Žukov je odigrao odlučujuću ulogu u planiranju i izvođenju ključnih akcija Crvene armije na njemačko-sovjetskom frontu, a takođe u završnoj bici za Berlin. Njegov Prvi bjeloruski front je uspio da zauzme dobro utvrđene njemačke položaje.
Napad je počeo noću uoči 16. aprila izuzetno moćnom i dobro koordiniranom atriljerijskom paljbom. Zatim su, još prije svitanja, u borbu krenuli tenkovi uz podršku pješadije. To je bilo moguće izvesti zahvaljujući mnogobrojnim reflektorima koji su postavljeni iza jedinica u ofanzivi.
Dvije nedelje kasnije, 1. maja, Crvena zastava je podignuta na zgradu Rajhstaga. Tako je zauzet glavni grad Nemačke. Većina istoričara visoko cijeni Žukovljevu genijalnost, a pojedini ga čak zovu „Paganini u umjetnosti ratovanja“.
Žukov je volio koka-kolu ( pravili su Amerikanci za njega i da ne bi bio na meti svojih komunista jedno vrijeme je bila bjelkasta), a bio je nedoškolovani krznarski kalfa kojem je revolucija donijela sve, a nekom uzela sve. Tako je to. Carski školovani generali su morali da spašavaju glave od ovakvih i da ginu. Jevreji su stradali bez sumnje i to je za osudu, ali kako to da ih ima sada toliko po svijetu, a nas Srba sve manje?
Šta si ti hteo da kažeš ovim tvojim komentarom,mislim da ni sam ne znaš.
Kako su USA postupali s Jevrejima nako oslobodjenja:
Dobrodošli u novu epizodu HIStori!
Da li ste znali da su posle nemačke kapitulacije u maju 1945. godine okupacione snage SAD nasilno držale jevrejske sugrađane iza bodljikave žice mnogo meseci? I niko nije mario za ove nesrećne ljude? Istorija je uvek istorija pobednika. A pobednici određuju šta ulazi u istorijske knjige, a šta ne. Još jednom pokušavamo da izvršimo hitno potrebne korekcije. Slušajte celu priču sada:
Pred nama su slike kako su nemačke koncentracione logore oslobodili saveznički vojnici 1945. godine. Kako GI u užasu hodaju kroz grupe mršavih, još živih skeleta. Kako američki vojnik ljutito šutira nemačkog čuvara koncentracionog logora koji se letargično migolji kao crv. A sa Gvidom Knopom, vidimo decu iz koncentracionih logora kako teturaju kroz kapije Aušvica sa rukama medicinskih sestara Crvenog krsta. Ali film, što je čudno, nikada ne dobija nastavak. Šta se zapravo dogodilo kada su snimatelji otišli?
Preživjelima Holokausta hitno je potrebna medicinska pomoć. Vi ste hronično neuhranjeni. Mnogi više ne mogu da jedu normalnu hranu i veoma su traumatizovani. Vegetativni sistem je poremećen. Nesanica, srčane aritmije, dijareja. Imuni sistem je oslabio.
Život je lepši ako zamislimo da su ovi napaćeni ljudi prvo bili medicinski pregledani i veoma pažljivo ozdravljeni odgovarajućim lekovima i ishranom. Ovakav tretman zasigurno priliči dostojanstvu nekolicine preživjelih u ovom jedinstvenom industrijskom genocidu. Mislimo.
U junu 1945. američki predsednik Truman je zadužio dekana pravnog fakulteta Univerziteta u Pensilvaniji, Erla Harisona, da pripremi stručno mišljenje o situaciji onih Jevreja u američkoj okupacionoj zoni koji su preživeli koncentracione logore. Harison putuje u Evropu nekoliko puta i pregleda stanove preživelih Holokausta. Njegov nalaz:
„Kako sada stvari stoje, očigledno se prema Jevrejima odnosimo isto kao prema nacistima (radili) sa malim izuzetkom da ih ne istrebimo. Veliki broj njih je u koncentracionim logorima pod našim vojnim nadzorom, a ne pod stražom SS trupa. Čovek je sklon da se zapita da li Nemci, videći ovo, ne smeju da pretpostave da i mi sledimo nacističku liniju, ili da je bar prećutno odobravaju.
U izveštaju, Harison podseća predsednika na odluke Potsdamske konferencije. Nemcima treba jasno pokazati, kaže, da su posle toliko neviđenih zločina očigledno izgubili rat. Između ostalog, to treba da primete i po tome što su žrtve nacističkog režima smeštene u svojim kućama. Ako je tako, gospodine predsedniče, „Teško je razumeti zašto je toliko proteranih pojedinaca, posebno onih koji su tako dugo proganjani i čije preseljenje ili preseljenje će verovatno biti odloženo, primorani da vegetiraju u užasno prenaseljenim kampovima dok… Nemci u ruralnim oblastima i dalje neometano sede u svojim kućama.”
U stvari, u leto i jesen 1945. jevrejski zatvorenici koncentracionih logora su i dalje živeli u istim barakama kao i za vreme SS režima. Dakle, kao i obično, pedeset muškaraca u jednoj prostoriji, smeštenih u četvorospratnim redovima kreveta.
U maju 1945. šest miliona političkih zatvorenika, ratnih zarobljenika, deportovanih radnika robova, homoseksualaca, Sinta, Roma i Jevreja iznenada je prepušteno samima sebi. Četiri miliona ovih takozvanih raseljenih lica (RL) će se dobrovoljno vratiti u svoju domovinu tokom leta. Ili ih američki vojnici deportuju protiv svoje volje u njihovu bivšu domovinu, ili na službenom jeziku: „repatrijaci“.
Ostalo je još dva miliona raseljenih koji, iskorijenjeni, lutaju kroz džunglu poslijeratnog haosa. Ili su koncentrisani u logorima. U nekim slučajevima čak i na sopstveni zahtev, jer svako ko se probije kroz vetar u zatvoreničkoj odeći možda će morati da preživi pljačku iz usta. Mnoga raseljena lica ubili su Nemci ili streljala američka vojska.
U okviru grupe raseljenih bilo je oko 100.000 jevrejskih građana koji su pobegli iz gasnih komora. Njen život je sada bio posebno ugrožen. Za sada je, kako su posmatrači rekli, istrebljenje Jevreja ciklonom B zamenjeno istrebljenjem zanemarivanjem. Saveznička komanda jednostavno nije imala koncept i volju da se na dostojanstven i prikladan način obračuna sa jevrejskim preživelima holokausta.
Na pitanje, iz kabineta komandanta su odgovorili da je problem raseljenih Jevreja „privremen“ dok se sa Nemcima mora uspostaviti trajni odnos. A privremeni problem je obećavao da će se uskoro rešiti. Harison izveštava predsednika da je između oslobođenja i juna 1945. samo u Bergen-Belzenu umrlo 23.000 zatvorenika, od čega 90 odsto jevrejskih sugrađana.
Sve u svemu, situacija sa ishranom se poboljšala – nema umetnosti: skoro sve je bolje od nacističkog uništenja nultom ishranom – ali posebno među stanovnicima baraka prikovanih za krevet postoji očigledna pothranjenost i „izražena i ozbiljna nestašica lekova“.
Zatvorenici su i dalje nosili one strašne prugaste koncentracione pidžame ili su obukli SS uniforme svojih prethodnih mučitelja. Bilo je kafe za piće od novih čuvara koncentracionog logora. Saveznička komanda je propisala dnevni minimum od 2.000 kalorija za DP.
Međutim, prema Harisonovoj proceni, 1.250 kalorija dnevno je zapravo dato, što se sastojalo od „crnog, mokrog i izuzetno neprijatnog uzgoja“. Vojni stražari su dobijali mokar – a samim tim i porozan od buđi –, izuzetno odvratan crni hleb iz proizvodnje susednih nemačkih gradova. Sigurno nijedan saveznički prehrambeni hemičar nije ispitao ovu pastu od mekinja u obliku hleba, koju su napravili ogorčeni Nemci pod prinudom za svoje jevrejske „komšije“, na štetne supstance.
Bodljikava žica, gde je oštećena, je popravljena. Sledeća zima je sigurno došla. Međutim, Harison nije zabeležio nikakav napor da na bilo koji način prezimi kasarnu. Ograde su čuvali vojnici sa napetim pištoljima. Samo nekoliko logoraša moglo je satima da napusti logor. Dostava hrane i lekova, kao i donacije odeće od humanitarnih organizacija bile su strogo zabranjene. Zatvorenice su bile silovane ili su htele da dobiju konzervu junećeg mesa.
Koliko god da su opisani uslovi bili neverovatni, u haosu prvih posleratnih meseci oni nisu bili posebno primetni. Jer svako je bio zauzet sam sobom. U to vreme, funkcionalna javna sfera postojala je samo u SAD, koja je bila neoštećena ratom. A američkim javnim mnjenjem je dominirao višestruki, vrlo samodopadni antisemitizam koji nije bio zamagljen nikakvim horor slikama iz Aušvica, Treblinke ili Sobibora. Tokom 1930-ih, formirane su mnoge nove organizacije koje su se suprotstavljale antisemitizmu, kao što je Anti-Defamation League. Ali za razliku od Nemačke, gde je NSDAP pokrenuo antisemitske kampanje koje su bile koliko uporne toliko i neuspešne, u Sjedinjenim Državama antisemitizam je bio opipljivo, svakodnevno iskustvo. Nemački sociolog, koji je morao da emigrira u SAD, retrospektivno je izjavio:
„Odjednom smo otkrili da ovde (u SAD) postoji nešto kao pravi svakodnevni antisemitizam i da se kao Jevrejin ne možete kretati nesputano i slobodno u svim oblastima društva.
Viši slojevi društva težili su eugeničnom, rasnom antisemitizmu koji je, podstaknut nalazima Karnegijevog i Rokfelerovog instituta, sebe video kao predvodnik najsavremenijih istraživanja. Niže klase su se prepustile populističkom pivu religioznog i zavereničkog antisemitizma: s jedne strane, Jevreji su bili ubice Hrista da bi bili poraženi kao Gog i Magog u apokaliptičnoj poslednjoj bici, s druge su imali sve ekscese oba zida. Ulica i boljševička revolucija kao deo jevrejske odgovornosti za plan osvajanja sveta.
Kada Amerikanci dođu u Evropu sa takvim otiskom, pakao rata im se predstavlja na sledeći način: Eno ovih čistih Nemaca sa pometenim trotoarima i radnim toaletima na vodu. U suštini i ljudi poput nas. A kada razgovaramo sa njima preko njihovih tumača, zapravo imamo prilično iste poglede na sve stvari Boga i svet.
Klasični začarani krug kriminalizacije, diskriminacije i isključenosti se odvija u odnosu na raseljena lica. Pošto većina vojnika u američkoj vojsci nije upoznata sa posebnostima nemačke mašinerije za holokaust, ni u civilnom životu ni u vojnoj službi, oni osiromašene, opljačkane logoraše vide samo kao kriminalne delinkvente koji očigledno nisu upali u sistem. holokausta bez valjanog razloga osuđeni. Raseljena lica lutaju ovim područjem. Ako ih ne uhvatite, oni će im ukrasti baštensko voće, kokoške i pršut od pristojnih Nemaca.
Samo nekoliko nedelja nakon predaje, većina američkih oficira imala je nemačke prevodioce koji su ponekad bili veoma bliski sa oficirima. Brzo su postali uticajni recepcioneri. U svom izveštaju, Haris se žalio da su ovi pomagači, koje je često hapsila smeđa infrastruktura, odbijali raseljene osobe koje su tražile razgovor sa policajcem. Ili su službenicima namerno pogrešno protumačili zabrinutost raseljenih lica. Raseljena lica su retko dobijala zaposlenje u američkoj vojsci.
Ali bilo je i GI koji su bili osetljivi na potrebe raseljenih lica i pomagali osuđenima. Američki vojnik Robert Hilijard bio je stacioniran u Kaufbeurenu. Svoja iskustva je zabeležio u knjizi. Hiliard je radio za vojne novine. Na istraživačkom obilasku upoznao je improvizovanu jevrejsku bolnicu u manastiru Sveti Otilijen. Grupa od 700 logoraša trebalo je da bude dovedena iz Dahaua u Tirol u aprilu. Hilliard piše:
„14. aprila Hajnrih Himler je naredio da nijedan zatvorenik u koncentracionim logorima ne sme da padne u ruke saveznika. Pošto je Ajzenhauer odbio da izda naređenje za oslobađanje koncentracionih logora, logoraši su se sada suočili sa uništenjem.
Američki bombaški napad omogućava zatvorenicima koncentracionih logora da pobegnu. Zauzimaju četiri kuće u manastiru Sveti Otilijen. Pod rukovodstvom jevrejskog lekara dr. Grinberg, grupa gradi improvizovanu bolnicu.
Dok su monasi smeštali dobro uhranjene nacističke ratne zločince kao „pacijente“ u pomoćne zgrade, Jevreji nisu dobijali nikakvu podršku. Hiliard i drugi američki vojnici ilegalno prebacuju hranu iz vojničke menze u bolnicu. dr Grinbergova pisma i lični zahtevi organizacijama za pomoć, uključujući i jevrejske, ostaju bez odgovora.
Na kraju se pojavila vojna policija i postavila ogradu od bodljikave žice oko bolnice. Razlog: „rizik od infekcije“. Jevreji su sada zatvoreni. Hilijardovi prijatelji mogu samo trikovima da prokrijumčare hranu u Sent Otilijen. Odjednom se pojavljuju izaslanici međunarodne humanitarne organizacije UNRRA, obećavaju pomoć i ponovo nestaju.
Naravno, dobronamerne mrvice GI nisu dovoljne za preživljavanje. Tako jedan zatvorenik noću puzi kroz ogradu od bodljikave žice da bi organizovao hranu za unutra. Kada se vrati u zoru, jedan poslanik puca na njega. dr Grinberg želi da ga odvede u improvizovanu kliniku, što mu je zabranjeno. Pacijent bi iskrvario da Hiliard nije slučajno naišao sa službenikom i naredio da ih odvedu u bolnicu. Komentar strelca u blizini: „On je samo prokleti Jevrej. Svi Jevreji to zaslužuju!“ „Prokleti Jevrejin“ je preživeo povredu, ali samo sa amputacijom noge.
Dana 25. jula 1945. održana je konferencija u Sent Otilijenu sa delegatima iz logora DP u britanskoj i američkoj okupacionoj zoni. Problemi su svuda isti. Jevreji zatvoreni u starim koncentracionim logorima, bez pomoći spolja i neprekinute moći nemačkih i austrijskih vlasti. Logorašima koji protestuju smanjen je obrok hrane. Nemoćni delegati koncentracionih logora mogu samo da zahtevaju njihovo naseljavanje u Palestini.
Hilijard i njegovi prijatelji su potom poslali petsto kopija pisma koje su napisali rođacima i uticajnim poznanicima u Sjedinjenim Državama. Hitno skreću pažnju na očekivano istrebljenje poslednjih Jevreja koji su preživeli Holokaust.
Ovo pismo je zapravo završilo na stolu predsednika Trumana zajedno sa Harisonovim izveštajem. I koliko god Truman, koji je apsolutno neiskusan u vladinim stvarima, dozvolio da ga zavaraju moćni oligarsi, u ovom slučaju bivši provincijski trgovac tekstilom pokazuje neočekivanu snagu karaktera. On ne beži od toga da javno kazni generala odgovornog za Evropu i ratnog heroja Dvajta D. Ajzenhauera zbog njegovog antijevrejskog opstrukcije odluka u Potsdamu.
U pismu objavljenom sa Harisonovim izveštajem 30. septembra 1945. u Njujork tajmsu, Truman je pozvao Ajzenhauera da odmah propisno raspodeli DP. Osvrćući se na Harisonove proganjajuće rečenice, Truman naglašava: „Mi imamo posebnu odgovornost prema žrtvama progona i tiranije u našoj zoni okupacije”. Nemački narod treba da zna da Amerikanci „duboko mrze nacističku politiku mržnje i progona“.
Dvajt „Ajk“ Ajzenhauer nema svoj odgovor na pismo koje je sastavio akademski jajoglav. On je sam napisao pismo opravdanja 16. oktobra 1945. godine. Ajk u agoniji zagreba prvih nekoliko rečenica dok ne otkrije svoj jednostavan, otvoren ton zbog kojeg ga ljudi na selu toliko vole:
„Pa, mnogo toga se dogodilo od Harisonove posete, gospodine predsedniče. Sa očiglednim nedostatkom stambenog prostora, sada imamo izuzetnih 10 kvadratnih metara stambenog prostora za svakog Jevrejina. Ali da su Jevreji još uvek u koncentracionim logorima nije tačno. Tamo su ostajali samo onoliko koliko je bilo neophodno zbog zdravstvenih razloga karantina i oporavka od akutne bolesti. Jedan od razloga zašto smo ograničili broj ljudi kojima je bilo dozvoljeno da izađu iz sabirnih centara bio je pustoš i razbojništvo koje su sama raseljena lica izazvala. Van naše kontrole, 2.000 ovih ljudi se nasmrt napilo metil alkoholom. Drugi su ubijeni dok su lutali napolju.“
Uvređen što Truman ne ceni milost zadržavanja iz predostrožnosti, Ajk se duri:
„Možda smo bili previše temeljiti u našem nadzoru. Sada je vojna policija otišla, a raseljena lica sami postavljaju straže. Inače, tri do četiri hiljade ljudi iz kategorije progonjenih pošteno pokušava da se rehabilituje u gradovima. Ishrana i duhovna nega su sada o.k. Doduše, neke stvari još moraju da se poprave. Ali šta očekujete od borbenih snaga koje odjednom moraju da obavljaju civilne zadatke? Harisonov izveštaj je, inače, nepravedan, gospodine predsedniče!“
Konačno, pred zimu – za desetine hiljada žrtava Holokausta koje su preživele do kraja rata, svaka pomoć će doći prekasno – privatne organizacije preduzimaju akciju i situacija žrtava se značajno popravlja. Jevreji imaju samo jedan cilj: da se što pre osposobe da odu u Palestinu. Put ka istoku je presečen jer Jevreji odatle beže pred novim pogromima.
Međutim, situacija u pojedinačnim logorima, poput Mauthauzena, ostala je nepodnošljiva sve do proleća 1946. godine. U februaru 1946. 1.800 Jevreja iz boljih krajeva ponovo je deportovano u kasarne u Firtu. Jevreji više ne mogu da trpe i nastaje ustanak. Ovi nemačko-jevrejski sugrađani odlučno traže da im se vrate kuće koje su im nacisti pokrali. Uhapšeno 60 neposlušnih „kolovođa”.
Hrabrog američkog vojnika Roberta Hilijarda u Kaufbojenu posećuje general, koji šalje svoje srdačne pozdrave od Ajzenhauera. General je nagovestio da bi Hilijardovi nacrti mogli biti „izgubljeni“. Možda će biti zaboravljen na podpolarnoj ispostavi u Aleutima ako nastavi da piše takva pisma.
Hiliard nastavlja da piše takva pisma, ali je ipak otpušten sa nacrta. Hilliardovo pravo ime je Robert Hilliard Levine. Međutim, Levin je promenio ime kako bi kao Jevrejin mogao da nastavi profesionalnu karijeru u američkim medijima.
Učimo iz prošlosti kako da budućnost učinimo boljom.
2> Der Harrison Report https://hitlersamerikanischelehrer.wordpress.com/2018/09/26/der-earl-harrison-report-von-1945/
Nasi „savznici“ i danasnji partneri za „MIR“??????????????
Gade mi se ovi Ukrainci.
Losa nacija do zla boga, ljudi losi, zlobni, masovno mijenjaju vjeru pravoslavnu u katolicanstvo, zene im najvece prostitutke Evrope.
Jedan totalni uzas za tu naciju.
To je u neku ruku i dobro. Čitav svijet zna ko je maršal Žukov, protiv koga je ratovao i slavno pobijedio.
Sad će svijetu jasnije biti protiv koga se Rusija bori u Ukraini, da su to ustvari isto fašisti kao oni što je Hitler predvodio i da ih skoro čitav zapad podržava.
Biće podignut novi.
Da . Ljepsi i stariji kao Dubrovnik .
Važno da ćeš ti biti još mlađi i pametniji.
Doći će na red i Dubrovnik, kad ga već pominješ.
…..inače je ovo do sada „najveći ratni uspjeh“ ukrajinske vojske u ovom ratu sa Rusijom,“hapšenje“ i „rušenje“ maršala Žukova.
Pa moraju i Ukrajinci u ovom ratu da „ubiju“ nekog ruskog visokog oficira,da bi digli moral ovoj bagri od tzv ukrajinskih nacionalista,pa bio to i maršal Žukov u vidu spomenika. (Ili oslobađaju mjesto za neke nove ruske generale današnjice,koji su oslobodili Ukrajinu od nacizma)
Sam maršal Žukov je rekao „Evropa mi nikada neće oprostiti to što sam srušio fašizam“
Tako je prizrenska rulja srušila spomenik caru Dušanu u Prizrenu 1999.g. Đavolja rabota.