Замислите човјека који би у свакој нормалној земљи већ одавно био само биљешка у полицијским архивама. Замислите унука црногорског усташе Јеврема Брковића — човјека који је читав живот потрошио у нападима на српски народ — како данас покушава да вам прода причу да је он највећи борац за „будућност Србије“. Да је њему, замислите цинизма, више стало до Србије него вама.

Тако на сцену ступа Брајан Брковић. Човјек чије је политичко дјеловање окарактерисано сталним, готово ритуалним изазивањем нереда. Ниједан протест у Србији не прође без његовог препознатљивог печата: гурање, увреде, физички напади, скрнављење српских симбола. Он се тако појави и јуче испред ДИФ-а у Новом Саду са својим саборцем Динком Грухоњићем. Декан и професори гурани су од стране групе блокадера, а на челу — гле чуда! — опет Брајан Брковић и опет Динко Грухоњић.

Неко би рекао: случајност. Али како онда објаснити да је исти тај Брковић већ учествовао у тучи на тзв. протестима „против насиља“? Како објаснити да је исти тај Брковић скрнавио српску заставу по Новом Саду? Како објаснити да је увијек, баш увијек, у средишту сваког хаоса?

Психологија дежурних протестаната углавном није нарочито сложена, мада код Брковића и Грухоњић је сигурно ствар сложенија. Могло би се, а можда је томе и вакат, истражити шта су заправо праве намјере Брајана Брковића? Шта он истински види као свој циљ? Зашто је био активиста Странке слободе и правде и зашто је сада активиста у другој организацији? Како он то тачно, у тим српским странкама и организацијама, помаже? Како је могуће да у својим напорима није усамљен, да није одгурнут и одбачен од заједнице? Зашто би ико желио Брајана Брковића у својим редовима? И како је уопште дошло до тога да толико, истурених чланова, породице Брковић, имају исте пориве. Како је Брајан успио икога у Србији да превари?

Овдје више нема ни смисла, нити мјеста, да се постављају питања Брајану Брковићу. Могуће је да ипак треба поставити питање држављанима Србије. Зашто држављани Србије нису више згрожени и забринути када им се на протесту појави бивши градоначелник Подгорице Иван Вуковић? Шта ће Иван Вуковић на протесту у Београду? Да ли Иван Вуковић туристички обилази протесте свуда по региону? Не. Он није, до скоро, никад ни био на протесту, ни у својој земљи – ни у најмлађим, најлуђим и најбунтовнијим годинама. Био је тек онда кад је са протеста замишљао да се директно катапултира назад у какву функционерску фотељу, па да може опет да завлада „слободарски режим“ ДПС. Шта ће на протестима у Србији Јована Маровић? Она која тврди да су Срби у Црној Гори „штитили педофила“, када су исправно сматрали да је напад на Биљану Вучуровић политички оркестриран и идеолошки обојен. Маровић која је изјавила да су Срби „довукли“ патријарха Порфирија у Црну Гору пред изборе.

Динко би да расцијепи Србију и цркву претвори у паб

Такође, како је могуће да је Динко Грухоњић покушава да прода Србима причу да се он бори за демократију и бољу Србију? Како када је познат по изјавама, попут наредне, коју је дао на трибини „У сусрет 19. стољећу“ у Хрватској:

– Лако је вама свима, ја долазим дакле из Војводине. Ми смо једини остали са Србијом ни криви ни дужни, тако да се ја осећам овде као вишеструка мањина. Ја сам ауто-аутошовиниста, мени се пењу по том родословном стаблу па не могу никако да сконтају од којих сам па су ми чак и измислили име Сабахудин, иако ја имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић- изјавио је Грухоњић у Дубровнику, алудирајући да носи име као усташки кољач Динко Шакић.

Динко Шакић био је командант концентрационог логора Јасеновац и усташки ратни злочинац. Ниједан пристојан човјек, а камоли интелектуалац (па ни онај самопрозвани), ипак не би збијао шалу на тај рачун. А да можда и није ријеч о шали, говоре и сви његове друге изјаве и наступи, који нас могу навести и да помислимо да овај Динко (Грухоњић), налази нешто врло привлачно у подухватима какве је имао други Динко (Шакић).

– Мислим да је у Новом Саду убедљиво најружнија црква у насељу Телеп. Није нимало случајно, направили су неку цркву која је тако,  монументално одвратна – зато што је то насеље у којем су некад живели већински Мађари. Онда сам ја на једној трибини рекао да та црква Телепу стоји к’о пилету си*се, али нека граде, је ли, ми ћемо то једног дана, неке генерације ће то сквотирати, то могу бити добри пабови– рекао је између осталог Грухоњић.

Све то се изговара на једном „скупу интелектуалаца“ и бораца за демократију, међу којима су били Зоран Кесић и Драган Бурсаћ.

Србија је мала земља. И нема вишка ни професора, ни студената, ни обичних поштених људи. Али има вишка оваквих политичких пајаца, истинских издајника и антинародних елемената. Не иду они на протесте да би Србији било боље, нити да би протест био успјешнији. Они иду тамо јер се надају да баш ту негдје могу да заметну клицу деструкције.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: