(VIDEO, FOTO) Patrijarh Porfirije služi liturgiju povodom proslave 950 godina manastira Pohor Pčinjski

Priredio, Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija

Proslava jubileja 950 godina manastira Prohor Pčinjski, kao i obeležavanje 700 godina od upokojenja drugog ktitora manastira Svetog kralja Milutina, održaće se 13. Juna 2021. god, saopšteno je iz Eparhije vranjske.

Svetu arhijerejsku liturgiju će od 9 sati služiti Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije. Pokrovitelj proslave je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Ovo je Božanstveno mesto za odmor duše i tela, nalazi se na šumovitim obroncima planine Kozjak, na levoj obali reke Pčinje, u blizini sela Klenike, 30 km južno od Vranja. Prema predanju, podigao ga je u 11. veku, tačnije 1070. godine vizantijski car Roman Diogen u znak zahvalnosti Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao da će postati car. Obnovio ga je srpski kralj Milutin.

Iguman manastira je Arhimandrit Metodije (Marković)Taj prekrasni duhovni mir morate oslušnuti i čuti zvuke raznih vrsta ptica… to se ne može dočarati rečima već samo vašim prisustvom.

Grob Svetog Prohora

Sadašnji grob Sv. Prohora je deo prvobitnog hrama. U pitanju je mala, poklonička niska pravougaona kapela u unutrašnjosti manastira. U istočnom delu gde su smeštene mošti svetitelja. U desnom gornjem uglu nalazi se mali otvor iz koga već ceo milenijum izvire čudotvorno miro.

Sv. Prohor je trenutno jedini srpski svetitelj-mirotočac u Srbiji, a neki kažu i u svetu.

U jesen 1915. godine bugarska okupatorska vojska opljačkala je manastir, a igumana Vladimira Protića sa dvojicom sabraće, jeromonahom Arsenijem Nikolićem i sveštenikom Jovanom Popovićem, odvela na planinu Rujan. Kod sela Lukarce su ih mučili, ubili, isekli na komade, polili gasom i žive zapalili.

Neposredno posle oslobođenja 1918. godine manastir Svetog Prohora je obnovljen. Tom prilikom je na unutrašnjoj strani zapadnog zida crkve naslikan lik oca Vladimira Protića – čoveka koji je za sobom ostavio duboki trag svog rada na dobru manastira, Crkve i svoga naroda.

Manastir i monaštvo stradalo je i proterivano masovno od strane turaka i bugara, na strašne načine. Bugarski okupatori početkom Drugog svetskog rata progone iz Južne Srbije srpski narod, na čija imanja naseljavaju Bugare, a umesto srpskih episkopa i sveštenika postavljaju bugarske.

U manastiru se nalazi i predivan konak, i letnjikovac, gde ćete biti uvek primljeni sa poštovanjem i ljubaznošću od ljudi koji pomažu manastiru i od strane monaštva. Bićete posluženi kafom, sokom, ratlukom i raznim pitama i kolačima. Ništa se ne naplaćuje, nema cenovnika, ko želi može da ostavi prilog.

U dolini manastir Prohor Pčinjski nalazi se planina Kozjak, tu je nekada bila četnička baza u toku srpske četničke akcije u Staroj Srbiji početkom 20. veka u borbi protiv turaka… Tu je bilo teško za sve okupatore… naše komite i četnici su znali svako drvo, žbun i grm.

,,Sredinom aprila 1905. godine turske potere su krstarile planinom Kozjak tragajući za četom srpskih komita. To je bila osmočlana četa naših heroja na čijem čelu je bio vojvoda Musa. Svaku noć su tražili prenoćište na drugom planinskom vrhu. Vešto su izmicali Turcima. Ali jednog dana, turska patrola od 100 vojnika, okružila ih je na kozjačkom visu Kitka.

Pokušali su da pređu Pčinju ali nisu uspeli jer su i tamo bili Turci. Odlučili su se za visoki kameniti vrh koji je jedini ostao slobodan. To je bila stena na vrhu čuke. Njih osmorica su se raspodelili na toj steni i ceo dan se žestoko branili. Kada su naši junaci potrošili svu municiju, Musa je počeo glasno da peva pesme u kojima je veličao našu vojsku a rugao se sultanu i Turcima koji su iza drveća, okolo te stene, bili skriveni. Njegov prodoran glas odjekivao je planinom…“

I plašio jačeg, brojnijeg neprijatelja, osvajača i uzurpatora.

I kako da ne budeš ponosan na ove naše junake… o kojima se vrlo malo zna.

,,Manastir je stradao i bivao pljačkan mnogo puta u vreme turskog ropstva srpskog naroda, kao i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Podigao ga je, u 11. veku, vizantijski car Roman IV Diogen, da bi ga u 14. obnovio Sveti kralj Milutin. Kada je Roman Diogen lovio na planini Kozjak, susreo se sa Svetim Prohorom koji mu je prorekao da će postati vizantijski car. Prohor zamoli Diogena da se seti njegovog predskazanja i da mu, kad za to dođe vreme, podigne barem mali hram. Poslušavši ga, Diogen otputova u Carigrad i, nedugo potom, postade car. U znak zahvalnosti Prohoru, podigao mu je crkvu. Bio je slep jer su mu, nakon kratke vladavine i ropstva, pri povratku u Carigrad oči iskopane usijanim gvožđem, a po diktatu ondašnjih carigradskih vlasti. Nakon što je Diogen saznao gde leže mošti pustinjaka Prohora, uzeo ih je iz pećine i krenuo ka Carigradu, u nameri da ih tamo odnese. Međutim, kada je stigao do mesta gde se danas nalazi manastir, svete mošti se odatle nisu mogle pomaći. On je to shvatio kao želju Svetog Prohora, te mu upravo tu podigao hram gde je položio njegove čudotvorne mošti.“ (izvor, http://www.ktjs.rs/)

Od manastira se putem naviše stiže do isposnice Prepodobnog Prohora Pčinjskog, sada crkvice-brvnare, udaljene oko dva i po kilometra. Ovo molitveno mesto nalazi se na planini Kozjak.