Veru u Boga, puške i trobojke: Vladislav Petković Dis – Mi čekamo cara

Poneli smo u rat svoja srca muška,
Suze sede kose, zagrljaj devojke,
Osmeh dece svoje i san što ih ljuška,
I veru u Boga, puške i trobojke.

Znajuć ko nas zove, i zašta, i kuda,
Naučismo brzo kako da se gine:
Iz borbe u borbu, sa pobedom svuda,
Mi smo našli zemlje stare carevine.

Obišli smo mesta svetovna i sveta,
Razvaline slave, izvore jauka
I domove, kamo strah jedino cveta;
S buktinjom slobode prognasmo bauka.

Zagrlismo Srbe s Kosova i Skoplja,
Velesa, Prilepa, Bitolja i Debra;
Oživesmo prošlost, mačeve i koplja,
I krune i mitre i pobožnog sebra.

Dan božiji opet zemlju plača vide.
Al’ nam dođe žao te grobnice mraka,
Te sudbine, s koje polumesec ide,
Što će sad drumovi poželet Turaka.

I pođosmo dalje, u krajeve nove,
Kroz dubodoline i visove gora,
Da naše orlove i naše topove
Prenesemo smelo do sinjega mora.

Al’ kad osvojismo obalu Jadrana,
S užasom nam trube znak povratka daše:
I mi ostavismo krv iz svojih rana,
I naše zakletve, i grobove naše.

I gle! svi grobovi ispratiše žive!
Njina mrtva usta još su mogla reći:
“Mi čekamo cara kraj pučine sive,
Da bi mogli mirno tada u grob leći.”