Velika lažna Albanija

Zapad nije ni pomišljao, niti je planirao da u vihoru Prvog svetskog rata apsolutno nestane Austrougarsko carstvo. Nestanak Austrougarske monarhije nisu htele ni sile Antante, niti im je to bio krajnji cilj, niti su ikako predviđale, a još manje htele, da posle Prvog svetskog rata, na mapi Evrope ugledaju novu državu Jugoslaviju. Uostalom, niko u Evropi nije želeo odstrel Bečko – peštanskog mastodonta, nego, tek, izvesne, usputne, teritorijalne modifikacije.Ali, na početku Velikog rata, ni Srbiji nije bilo ni na kraj ikakve pameti da se bori za stvaranje Jugoslavije, niti je to uopšte bio njen ikakav ratni cilj. Uostalom, glavninu Poćorekove armije činili su Hrvati i Slovenci, baš oni kojima će Srbija doneti i slobodu i državu. A kada je 1914. g. Narodna skupština u Nišu, u decembru oblačnom i tmurnom, kao grom iz baš vedra neba, za ratni cilj Srbije proglasila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca (bez neke velike debate i lupanja u doboše), u narodu srpskom ova ideja je primljena kao nekakav bauk, i malo je reći da je ideja izazvala nevericu i krajnju nedoumicu. Komandanti su bili zaprepašćeni sa ovom odlukom Skupštine. Na frontu je jasno i glasno grmelo: pa mi se protiv njih i borimo! Grmelo je na sve strane kao u nekom delu apsolutno apsurdne političke drame. Bilo kako bilo, ono što se svakako mora podvući jeste da je u Prvom svetskom ratu Zapad, ipak, doživeo katastrofu. Mora se reći da je doživeo i svoju prvu veliku katastrofu! Ali, mora se isto podvući da se Srbija u Prvom svetskom ratu borila samo za sopstveni opstanak a ne za stvaranje nekakve Jugoslavije. Valjda.

Srbi su polomili zube Turskom carstvu i slomili kičmu Austrougarskoj monarhiji. Prvi i Drugi Balkanski rat, i Prvi svetski rat, očistio je Balkan od ropstva. Na ruševinama tih carstava stvorene su mnoge države. Ali, stvorena je i Albanija 1912. Srbija i Crna Gora oslobodila su Albaniju od turskog ropstva, i oslobođenu, nisu pripojile sebi, već Konforencijom u Londonu, zapadne sile stvorile su novu državu Albaniju. Takvo oslobođenje jednog naroda, i stvaranje jedne države, istorija ne pamti ni prije, ni kasnije. Vljda.

Napad Nato alijanse 1999. godine na Srbiju, mogao bi se nazvati Trećim balkanskim ratom, zato što je posle toga rata promovisana lažna država Kosovo. Da li je na pomolu i četvrti balkanski rat. Da li je već najavljen, i, da li već imamo mapu nove države nakon nekakvog četvrtog balkanskog rata. Ona mapa koja je poput bauka kružila iznad Beograda, mogla bi biti nešto još užasnije i od one mape koja je nacrtana u Londonu 1912. Ako je Kosovo lažna država, zašto ne bi posle četvrtog balkanskog rata, mogla da nastane i velika lažna Albanija. Da bi se još štošta otelo od Srbije, da bi se štošta otelo od Crne Gore, i pola Maćedonije, pa i deo Grčke, trebao bi još jedan rat. Valjda.

I pored toga što se u mržnji prema Srbiji raspao Austrougarski mastodont, ipak, zašto je Srbija i od delova njegovog trupla (u kojima ne žive Srbi!), zidala Jugoslaviju, zašto je baš tim činom Srbija samoj sebi iskopala veliku grobnicu. Mi, obični čitaoci istorije, znamo da je tako i bez političara i istoričara, ali ne znamo otkuda baš odjednom bauk – Jugoslavija. Pobogu, zašto (nam) je trebala Slovenija i Hrvatska. Uostalom, one od početka, od 1918., strasno mrze Jugoslaviju, ili blaže rečeno kukaju za Zapadom, ili najtačnije rečeno, baš kao paraziti, odn. krpelji, žive na grbači Jugoslavije, i služi im samo kao prelazno rešenje, što je na kraju i bila.

Ideja jugoslovenstva začela se u književno-propagandnim krugovima i kulturnim kružocima srpske i hrvatske sitne buržoazije (šljivarskohohštaplerske kako kaže Krleža), i imala je retoričko-propagandni karakter. 1915. god. u Londonu, okupio se fantomski Jugoslovenski odbor, o kojem se, nažalost, do danas malo zna. Neki izvori navode da je Odbor finansirala Velika ujedinjena loža Engleske osnovana daleke 1717. godine (tako piše izraelski istoričar Šejmus Mirodan). Odbor su činili emigranti iz Austrougarske: dvanaest Hrvarta, tri Srbina, i jedan Slovenac, sa Antom Trumbićm na čelu. Naime, u proleće 1915. g. Londonskim ugovorom, veći deo Dalmacije obećan je Italiji zarad ulaska u Antantu, dok bi drugi deo primorja pripao Srbiji. “Ako se Crnožuta monarhija raspadne i Londonski ugovor stupi na snagu“, cvileo je Trumbić (sa belim šeširom),”od Hrvatske i Slovenije neće ostati ništa“.

Jugoslovenski odbor, kako je znao i umeo, morao je likvidirati ovu ideju. Odbor je delovao zahvaljujući štedroj novčanoj pomoći rečene lože, i po celom svetu počeo da koketira i predstavlja se kao ekskluzivni zastupnik svih Južnih Slovena u Monarhiji. Bauk o trojednoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, praćen halabukom u zapadnoj štampi (pre svega najuticajnijoj Engleskoj i Američkoj), doplovio je i do Krfa. Slede vidljiva razmimoilaženja u Srpskoj vladi u vezi ideje, itd., (Pašić je bio za tzv. malo rešenje), ali mlađahnom Regentu baš se svidela ideja o tituli Kralja Srba, Hrvata, i Slovenaca. Svidela, ili je bilo nešto drugo po sredi, već godinama obični čitalac istorije srpske ne zna. Kralju je stigla još i podrška Engleske Krune, i, Krfska deklaracija predstavlja trijumf mladog i neiskusnog Karađorđevića. Ne osvrćući se baš nimalo na drugačija mišljenja iskusnih političara i vojskovođa, Kralj se odlučio za veliko rešenje. Kralj se odlučio za veliku grobnicu, odn. pre sedamdeset godina, Kralj se odlučio za samoubistvo.

Rečeno je i ponavljano: sa propašću Austrougarske monarhije počela je i propast Zapada, čitamo kod Siorana. Nije rečeno: sa propašću Zapada i raspadom Balkana, nastaće velika lažna Albanija. 

Da li je isti bauk izmajstorisan u istoj loži.