Vaskrsenje na platnu: Zašto je Mel Gibson pomoć potražio u Hilandaru?

Piše: Mišo Vujović

Ispred zlatom optočenog ikonostasa carske Lavre Hilandara, pojavio se čovek koji je na filmu raspeo Hrista i sada traži blagoslov da Ga vaskrsne. Mel Gibson nije došao kao režiser, nego kao pokajnik. Brat Mel, kako ga danas nazivaju i sami monasi, stoji okružen tihom sabraćom kao da više nije glumac, nego svedok — ili možda novi apostol ekranizovanog Jevanđelja.

Fotografija koja obilazi svet kao da je uzeta iz nekog starog albuma dinastije: bela košulja, ozbiljan pogled, zaštitna senka monaške tišine. Nekad je tu, okružen bratstvom Hilandarskim, stajao kralj Aleksandar Obrenović — čovek koji je Hilandar vratio Srbiji posle dva veka bugarske okupacije.

Stajao je tu stari kralj Petar, poklonik srpske slave i stradanja.

Danas, tu stoji jedan od prvaka Holivuda. Ne onog mračnog i opskurnog već umetničkog i pristojnog.

Mel nije tu kao zvezda, već kao čovek koji traži odgovor i snagu da ekranizuje poduhvat epohe. Traži nadahnuće i Božji blagoslov. A gde će ga naći ako ne tamo gde stanuje Bog.

Mel Gibson ne dolazi kao turista. On dolazi u misiji. Posle svog potresnog filma Stradanje Hristovo, koji je duboko uzdrmao savremeni kinematografski jezik i podsetio svet da vera nije dekor već živa rana — Gibson planira svoj najambiciozniji poduhvat: Vaskrsenje. I baš zato, nije se uputio u Rim, Pariz ili Los Anđeles. Nije otišao u Veliku Lavru, ni u Vatoped, ni u Pantelejmon. Došao je — u Hilandar.

Zašto baš tu?

Zato što Hilandar nije samo manastir. On je riznica koja najduže pamti. Njegovi zadudužbinari su vladari podvižnici poput Stefana Nemanje i kralja Militina, ali i stradalnici poput Kneza Lazara i ostalih kosovskih mučenika. Ako i jedan hram Hristov pamti Vaskrsenja to je upravo ova svetinja svetogorska.

On je žila kucavica duše jednog prkosnog i tragičnog naroda. On duhovno okrepljenje i pročišćenje. Ovde se ne snima već duša kali. Ovde se ne režira — ovde se moli. A molitva nadahnjuje i uzdiže.

Gibson, čovek vere i prekaljenog duha, svestan je da stradanje možeš prikazati, ali Vaskrsenje se može samo molitveno osetiti.

Tajnu Vaskrsa ne piše scenograf. Već Duh.

Ona se javlja u tišini, kroz smirenje, kroz dubinu iskustva koje nadilazi umetnost.

Hilandar mu zato nije bio izbor — nego putokaz.

Gibsonov dolazak je, zapravo, najlepša vest za sve koji veruju da se još može povezati Istina i umetnost. I da je, bar na trenutak, Holivud ućutao — a Hilandar progovorio. Možda je to bio jedan od onih retkih trenutaka kad se kamera priklonila pred ikonom.

I možda, ako brat Mel postane brat Melentije, nikada više neće biti deo Holivuda. A više mu Holivud i ne treba.