Vanja – glas koji se ne guši!

Piše: Mišo Vujović

Dok su se neki grejali pod reflektorima režima, ona je gorela pod njegovim lupama. Dok su se klanovi presvlačili u političke odore, ona je ostajala u svom građanskom oklopu. Dok su medijski potrčci, zalizani u službi zalizanog vođe, pisali pohvalnice organizovanom bezakonju — Vanja Ćalović je pisala izveštaje. Optužnice. Istine. Po cenu života, bez cene za život.
Crna Gora, ta mala scena velikog kriminala, nije navikla na žene koje ne spuštaju pogled. Ćalovićka nije žmurila, ni kad su joj gasili svetlo, ni kad su je gurali u mrak. Nije promenila retoriku ni kada je stigla nova vlast , ni kad su tajkuni postali – eksperti. Za sebe, naravno.
I da, preživela je medijski linč. Preživela mornidne montaže i laži Đukanovićevog Jozefa Gebelsa zvanog lakirana bubašvaba . Nije se branila — već je još žešće napadala, kao što i danas ne posustaje.
Ali ne živi Vanja od pobeda. Živi od rana koje ne krije, nego pokazuje. Ne šminka bol — nego je u dokumente pretvara. Dok drugi drže konferencije za štampu, ona drži državu za gušu. Dok se partije dele na proevropske i proruske, ona pripada onoj retkoj, ideologiji pravde.
Ona nije iz te škole u kojoj diplome stižu na poklon, a funkcije po „ključu“. Njen jedini ključ je bravarski — otvara brave u kojima vlast krije svoj kriminal .
Dok se nova vlast oblači u odela stare, Vanja ne menja uniformu. Ona i dalje maršira frontom protiv korupcije, a front se ne meri linijom vlasti, već dubinom bezakonja.
Njena borba nije protiv jedne garniture — nego protiv garniturske logike. Ona zna da nije dovoljno da padne Đukanović, ako Đukanovićev duh preseli u nečiju novu fotelju. Zato novima nije bliža od starih. Nema milosti ni za jedne, ni za druge. Jer pravda ne ide na izbore.
Zato Vanja ni danas ne odmara. Nije od onih koji dobiju NVO jer nisu uspeli u životu. Ona je uspela u nečem što više niko ne pokušava da ostane nezavisna u doba zavisnosti.
U zemlji u kojoj se „čast“ često nosi u gepeku, ona je nosi u svakom nastupu. U državi gde je sloboda opasnija od droge, ona je diler istine. A za to se ne dobijaju aplauza — nego ćoteci. Fizički i moralni ćoteci.
Ali aplauzi prolaze. Dela ostaju. Nečija za sramotu nečija za ponos.
Kao i Vanja. Zato je se plaše i kad se smeju. Zato je crtaju, ali ne mogu izbrisati. Zato će ostati i kad svi drugi budu samo fusnota u izveštajima koje je ona pisala.

Jer, dokle god postoji vlast — potrebna je i Vanja. Ne da bi je rušila, već da bi je podsećala:
Država nije plen. Građani nisu slepci. A istina — nije kompromis.