Van Gogov tjeskobni krik
1 min read
Van Gog, autoportret 1889
Piše: Milica Dimitrijević
Duševne patnje velikog slikara Vinsenta van Goga (1853–1890) i njegova iscrpljujuća borba sa psihičkom bolešću javnosti su više nego dobro poznate. Nagoveštaj toga koliko bolne mogu da budu psihotične epizode kroz koje je, nažalost, prolazio daje nam autoportret koji je ovaj Holanđanin, prepoznatljiv po upečatljivom slikarskom gestu, obojenog snažnim emocijama, uradio 1889, upravo tokom njegove tadašnje teške zdravstvene krize.
Novost nije to da slika postoji – publika za nju zna još od 1910, od kada je ona deo kolekcije Nacionalnog muzeja u Oslu – već da je nedavno nesumnjivo potvrđeno da je zaista reč o autentičnom Van Gogovom delu, o čemu izveštava, između ostalih, i „Gardijan”.
Autorstvo nad slikom dovođeno je u pitanje decenijama, još od sedamdesetih godina prošlog veka, podsećaju mediji, najpre jer je dokumentacija o njenom poreklu bila nepotpuna, a za neke stručnjake bili su upitni i sam stil i boje koje su korišćene.
Kustosi iz norveške prestonice zatražili su, konačno, 2014. pomoć od Van Gogovog muzeja iz Amsterdama i njegovi eksperti, koji su unapred upozorili da rezultati mogu da budu i nezadovoljavajući, pre oko mesec dana objavili su vest da je ipak reč o originalu, čime su raspršene sve sumnje. Pala je odluka i da delo u toj amsterdamskoj instituciji bude izloženo od 21. februara na privremenoj postavci.
Van Gog je na slici prikazao sebe u tmurnim zeleno-braon tonovima, turobnog raspoloženja, više nego karakterističnog izraza lica. Na njoj se, mada ne sasvim jasno, vidi njegovo desno uvo, a ne levo, ono koje je sam sebi odsekao žiletom u decembru 1888. Razlog tome leži u činjenici da je delo nastalo tako što je umetnik posmatrao sebe u ogledalu.
„Na autoportretu koji se čuva u Oslu vidi se osoba za koju se može reći da je mentalno bolesna, naglašen je iskošen pogled u kojem se nazire i strah, a to se često sreće kod onih koji boluju od depresije ili psihoze”, saopštili su iz njegovog matičnog muzeja, podsećajući na podatak da je Van Gog u maju 1889. samostalno otišao u malu bolnicu u Sen-Remiju, gde je u julu doživeo pogoršanje zdravstvenog stanja, zbog čega je na lečenju proveo oko mesec i po dana.
Za to vreme pisao je bratu Teu, sa kojim je bio izuzetno blizak, i u prepisci koja je datirana na septembar iste godine, umetnik je pomenuo da je pokušao da uradi autoportret dok je bio bolestan. Poznavaoci njegovog stvaralaštva naglašavaju i to da Van Gog, istovremeno, sebi nije želeo da prizna da je u stanju sličnom kao i drugi bolesnici koje je sretao u istoj ustanovi i da je teško prihvatao svoje stanje.
„To sliku čini još izuzetnijom, čak i terapeutskom, pretpostavka je da je ona vid pokušaja njegovog mirenja sa situacijom. Očito je nastojao da što vernije prikaže sebe kao čoveka iz kojeg je život gotovo isisan. Istina da delo nije u rangu njegovih najboljih ali zbog svega ovoga vrlo je značajno”, izjavio je Luis van Tilborg, saradnik Van Gogovog muzeja i profesor istorije umetnosti na Univerzitetu u glavnom gradu Holandije, naglašavajući stvaraočeve reči, takođe zabeležene, u kojima on kaže da su njegova dela ponekad bila izraz „teskobnog krika”, a ova slika to svakako jeste.
Nakon ovog autoportreta Van Gog je ubrzo, u roku od nekoliko nedelja, naslikao još dva čuvenija i daleko živopisnija. I pored toga što se, kada se posmatraju svi zajedno, stiče utisak da je reč o čoveku čije se stanje vidno popravilo, opaska da izgled često vara ispostavila se i u ovom slučaju kao istinita – nepunu godinu kasnije umetnik se ubio, okončavši svoj život prerano.
Izvor: Politika
Pročitajte još:
