Утопија наша насушна

Оно што се, заиста, чини више него неопходним јесте једно радикално растемељење, почетак с нулте тачке, чему, између осталог, тежи нова љевица након пропасти старих доктрина над чијом се лешином замишљено, засад исувише теоријски надвија.

Смрт старих увјерења је констатована, будући да она нису донијела дуго тражену, обећану слободу, већ њен неуспјех који, ипак, и такав може послужити као путоказ. Политици се данас, још једино, може супроставити огољени живот са његовом истином сведеном на чисти, сирови биос.
Отпор у форми опште стагнације! Окупирати систем апсолутном непослушношћу! Алтернатива је у замрзавању највиталнијих протока механизма који претрајава као игра привида и фантомизирања слободе…
Не, дакле, путем програма, већ одбијањем да се буде друга страна, негативан одраз – напросто, не пристати на учествовање и показати истинску незаинтересованост за исувише исценирану позитивност као и њену лажну одређеност.
Слобода је јединствен пробој који тежи да омогући неко друго, друкчије и самим тим савременије укључење у оно што глобално даје од себе у форми актуелног. Тим прије и управо због тога, стање неслободе јесте препознато још и као – погрешно, назадно и на крају превазиђено позивање на тачку пресјека у којој се састају разлике, дакле супстанција политике која је у нас, нажалост, ништа друго до ћорсокак власти и начин да се истина окрене против сопствених интереса који морају бити и јесу садржани у заједници као таквој.

Не братство и јединство, већ мноштво појединачних, у чему се опет назире долазак демократије.
Будући да живимо вријеме постидеологија, политика постоји тек као однос отворене моћи која се бесциљно емитује; није поента у раскривању да је све у расулу, напротив: треба прихватити стање хаоса, и допустити му да сам себе порази и доврши.
Свака интервенција већ је рад на опстанку режима, нарочито се то односи на критички став који га, парадоксално, у ствари само конструктивније утемељује.
Имали смо револуције прогресије, сада је на ред – револуција регресије!
Политика повлачења и аксетизма, сужавање и концентрисање стратешког мјеста, хватање корака уназад… Ту је шанса за реконтекстуализацију тренутног наноса и простор за нове интерпретације реалног које је очито у застоју.
„Замислите један политички чин умањења, повлачења. Не треба бити све. То је идеја која каже да не треба бити свугде. (…) Можда би требало да постоји нека врста колективне аскезе која каже да старење о себи јесте такође и рестрикција себе. Другим речима, не да би се игнорисао други, већ да би се скренула пажња на њега.“ Гил Аниџар
Кад би само једном љевица ослушнула теолошки трепет, политика би можда престала бити груба пракса истинâ (изнад суверени диспозитив) у прагматизацији свег могућег. Најзад, не би ли то био тихи и посвећени рад на слободи?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: