Uticaj terorizma u Parizu na dalju promenu politike u Francuskoj, EU, Balkanu, Srbiji

Teroristički napadi u Parizu imaće svakako svoje posledice na politička i socijalna zbivanja u okruženju, iako ne znamo kako će se situacija dalje razvijati oko eventualne mogućnosti njihovog ponavljanja sledećih dana.

Piše: dr Dragan Petrović

Kao stručnjak za međunarodne odnose koji sam se posebno bavio i Francuskom, daću ukratko viđenje reflektovanja ovih događaja u nekoliko najvažnijih pravaca: na francusku unutrašnju političku scenu, potom na situaciju u Evropi posebno po pitanju daljeg odnosa prema migrantima, zatim na Balkan i posebno Srbiju, te najzad na sami Bliski istok, te odnose velikih sila u celini.

Francuska je ona velika sila zapadne Evrope koja je tradicionalno i geopolitikom u korelaciji sa druga velika dva zapadna centra moći (anglosaksonskom, dakle britansko-američkom i Nemačkom) najnaklonjenija i Rusiji, a i srpskom faktoru. Ovi osnovni parametri su primetni u čitavoj savremenoj istoriji, počevši od Bečkog kongresa i pada Napoleona 1815. godine, sa minimalnim modifikacijama u pojedinim potonjim istorijskim epohama, dok su te promene ipak uočljivije od dolaska na vlast Širaka prema srpskom faktoru, a velike i krucijalne promene imamo od dolaska Sarkozija na vlast 2007, pa sve do danas. U periodu naglog prerastanja svetskog poretka od bipolarnog ka monopolarnom , dakle od tzv. «pada Berlinskog zida», Francuska je nastavila pod Miteranom da vodi svoju tradicionalnu politiku makar u modifikovanom vidu i u novonastalim okolnostima, što se moglo videti po nastavku strateške saradnje sa Gorbačovom, a potom i sa Jeljcinom, a u srpskom slučaju do korektnog odnosa u jugoslovenskoj krizi i protivljenju napada na bosanske Srbe sve do preuzimanja mandata od strane Širaka. U dva Širakova mandata istina u izmenjenom svetu, zvanična Francuska nešto menja svoju politiku, ali i dalje ona ne odstupa fundamentalno od njene tradicionalne geopolitike.

Od ubrzavanja procesa prelaska svetskog poretka ka multipolarizmu, dakle približno od 2008. godine, dešava se paradoks sa međunarodnom pozicijom zvaničnog Pariza. Naime zvanična Francuska oličena prvo u Sarkoziju, a potom Olandu, ne samo da ne menja svoj dotadašnji pravac shodno promenama u međunarodnom okruženju, već čini umeren, ali evidentan zaokret, jedinstven i u Petoj republici, a šire gledano i u njenoj modernoj istoriji, i približava se više ka politici Vašingtona i globalističkih snaga. Nasuprot tome na unutrašnjoj političkoj sceni jačaju snage tradicionalne francuske geopolitike, koje su oličene u spremnosti dakle na odmerenu saradnju sa Nemačkom (što je faktički izgleda savremena konstanta najrazličitijih geopolitičkih opcija Francuske), ali sa druge strane se zalažu za strateški priključak tradicionalni sa Rusijom, a u isto vreme drže distancu i dozu hladne saradnje ili čak potpunog odvajanja od anglosaksonskih sila (savremene geopolitičke razlike u Francuskoj se između različitih političkih opcija upravo suštinski izražavaju po pitanju odnosa prema anglosaksonskim silama i prema Rusiji, dok je odnos prema Nemačkoj uslovno rečeno opšteprihvaćen kao saradnja, ali i tu postoje razlike i nijanse u stepenu i suštini te saradnje, ali se ona praktično ne dovodi u pitanje).

Proruska i antiglobalistička koncepcija je oličena recimo u ogoljenoj formi kod Nacionalnog fronta sa Marin Le Pen, dakle na izraženoj desnici, ali i kod Melanšona na izraženoj levici. Paradoks je da se ove dve političke stranke, koje pripadaju u isto vreme proruskim i antiglobalističkim (možda preciznije antianglosaksonskim) koncepcijama, dijametralno međusobno razlikuju po pitanju njihovog odnosa prema migrantima, posebno onim vanevropskog porekla. I brojne druge političke snage u Francuskoj se zalažu za modifikovane i ne tako izražene komponente napred navedene tradicionalne geopolitike poput već spomenutih Nacionalnog fronta i Melašnona. To se odnosi, istina u vrlo mekanoj, suptilnoj i izbalansiranoj politici spremnosti na stratešku saradnju i sa Nemačkom, ali i anglosaksonskim silama, te Rusijom, a u manjoj meri i drugim važnim centrima moći savremenog sveta, kod centriste Bajrua koji uspeva u kontinuitetu na predsedničkim izborima da bude između trećeg i četvrtog mesta, Domenika De Vilpena i njegove stranke socijalne sigurnosti, ali i izvesnih frakcija sada vrlo podeljene neodegolističke UMP (poslanici jednog njegovog krila su nedavno bili u poseti Krimu i dali podršku Rusiji). U današnjem UMP najuticajniji su Kope koji predvodi jedno krilo bliže tradicionalnom neodegolizmu, potom bivši premijer Filon Fransoa ima uticaja u jednom krilu koje je više ka Briselu (i čak Vašingtonu možda), ali uz balansiranje i prema Rusiji, dok povratak Sarkozija nosi nove izazove za prilično diversifikovanu politiku UMP, koja dakle ima više krila, i čak frakcija. Ipak utisak je da takav kakav je današnji UMP nosi ipak povoljniju geopolitičku kartu za Rusiju, pa i BRIKS i sile multipolarizma, od aktuelne vlasti Olanda, koji je mnoge iznenadio kako vodi Kej D Orsej, od kako je preuzeo vlast pre tri i po godine, kada je pobedio kritikujući tadašnju politiku Sarkozija.

Sarkozi je učinio fundamentalan potez ka Americi kada je 2009 uveo Francusku u puno članstvo NATO, mada se tokom svog mandatata u pragmatizmu postepeno odvajao od propalog neoliberalnog modela (koji je hvalio u svojoj predsedničkoj kampanji i u prvoj godini svog mandata sprovodio) i znao da održava dobre odnose i sa Rusijom. Oland je u sirijskoj krizi, a u manjoj meri i ukrajinskoj uz svo balansiranje francuske politike ipak bio bliži i zapravo deo zapadne koncepcije, mada daleko, naravno od radikalne politike SAD. Oland sa vrlo heterogenom strukturom Partije socijalsta, od koje otpadaju povreemno neka pridružena krila i pokreti koji su antiglobalistički, beleže pad poslednjih godina, dok je u isto vreme uočljiv rast posebno Nacionalnog fronta, i na lokalnim i pokrajinskim izborima i na izborima za parlament EU u Strazburu, kao i po sondažama javnog mnjenja. Sada postoji izuzetna napregnutost u francuskoj spoljnoj politici u odnosu na stanje u javnom mnjenju i političkim strankama, jer takav zvanični vladajući kurs prati znatno manje od polovine građana.

Valja navesti da način glasanja za parlament u Francuskoj je većinski po oblastima, tako da je moguće da stranka osvoji daleko veći udeo u biračkom telu, kako je to recimo par decenija unazad bio slučaj sa Nacionalnim frontom, a da ima zanemarljiv broj mandata u parlamentu, jer po oblastima uglavnom u parlament ulaze u dvokružnom glasanju prvi i drugi, što uz slabu izlaznost može da pomogne vodećoj stranci u zemlji, da stekne daleko veći broj mandata u centralnom parlamentu u Parizu nego što je dobila glasova. Pored toga proglobalističke snage, kapital i mediji su pomagali svoje favorite proteklih par decenija nakon Miterana, a oni su redovno ili iz Partije socijalista (izuzetaka je bilo od madam Orbi do Štros Kana, Pjera Ševermana i drugih koji su se primicali antiglobalističkoj politici i bilo kakvom otporu Americi) ili od onih frakcija UMP i političara koji su im najviše odgovarali.

Zapravo tajna usepha SAD i proglobalističkih snaga u Francuskoj u poslednjih osam godina je da su na različite načine uspeli da pomognu da na vlast dođu u lepezi političara i stranaka, upravo oni koji su najviše odgovarali Vašingtonu i sedištu NATO u Briselu, iako je opozicija tome bila vrlo jaka, i sve jača. Kod izbora oba poslednja predsednika, Sarkozija maja 2007 i Olanda maja 2012, prethodila je njihova prethodna nominacija u sopstvenim strankama, gde su zakulisanim radnjama i stvorenim aferama odstranjeni od ranije određeni predsednički kandidati – Domenik De Vilpen početkom 2007 u UMP, odnosno Stros Kan krajem 2011 u Partiji socijalista, i tako omogućeno Sarkoziju i Olandu da budu nominovani i potom trijumfuju.

Teroristički napadi u Parizu višestruko i teško će pogoditi najviše u unutrašnjem političkom životu Francuske upravo Olanda i njegovu vladajuću Partiju socijalista. Naime, Partija socijalista je ona za koju najviše glasa deo francuske populacije migrantskog, i što je posebno važno multirasnog i multikonfesionalnog dela stanovništva. Zapravo ovaj deo populacije gotovo da u ozbiljnijem udelu i ne glasa za UMP, centrističku stranku Bajrua, Domenika De Vilpena, a da ne govorimo za Nacionalni front. Partija socijalista se tradicionalno optužuje da je popustljiva prema migrantima. Bilo kakva napetost između dela francuske populacije migrantskog porekla, posebno neevropskog porekla, dovodi do homogenizacije domicilnih Francuza i do rasta uticaja desnijih stranaka, naročito Nacionalnog fronta, a u manjoj meri i UMP i ostalih sličnih. U tom pravcu, kako u Francuskoj postoji paralelno sa promenama u svetskom poretku koji ide ka multipolarizmu, nezadovoljstvo aktuelnom politikom zvaničnog Pariza, koja je suviše nageta ka Vašingtonu u odnosu i na tradicionalu politiku, a i u odnosu na mogućnosti, što predstavlja jačanje praktično svih stranaka sem vladajuće Partije socijalista. Istina poslednji teroristički napad će manje odgovarati i opozicionoj antiameričkoj i antiglobalističkoj stranci izražene levice Melanšona, a najveći dobitak će verovatno imati Nacionalni front.

Nacionalnom frontu se već godinama preliva jedan deo birača od UMP, pa i iz centrističkih stranaka i pokreta, a sada bi se moglo očekivati nakon terorističkih događaja u Parizu potencijalno i jedan deo birača antiglobalističkog dela levice, poput stranke Melanšona. Dakle za harizmatsku Marin Le Pen, ovo mogu predstavljati sve zajedno novi podsticaji rasta i uticaja na političkoj sceni Francuske, i to kako njenog Nacionalnog fronta kao stranke, a možda još više i nje same kao ozbiljnog predsedničkog kandidata na izborima proleća 2017. godine, što bi mogao da bude dan D, za krucijalnu izmenu francuske politike i mesta u međunarodnim odnosima. Jedno je sigurno, Amerikanci i globalisti, koji su dva puta 2007 i 2012, nameštanjem afera predsedničkim kandidatima u UMP i Partiji socijalista koji im nisu odgovarali, i uspevali da potom budu nominovani njima odgovarajući političari, koji su potom postajali u dvokružnom sistemu glasanja i predsednici države – u ovom slučaju, pred homogenim i jakim Nacionalnim frontom, su nemoćni da pomute nominaciju Marin Le Pen. Upravo je za očekivati da Marin Le Pen na predsedničkim izborima proleća 2017 bude kao ozbiljan kandidat za pobedu, što bi izazvalo tektonske promene u evropskoj i svetskoj politici i odnosu snaga na planetarnom nivou.

Kada se sa francuske politike prebacimo za trenutak na evropsku, jasno je da teroristički napadi u Parizu će maksimalno zategnuti migrantsi problem, i to ne samo kada su u pitanju talasi migranata sa Bliskog istoka, već i u celini, što je veliki vetar u leđama desnici, naročito onoj evroskeptičnoj, i koja se zalaže za smanjenje uticaja nadnacionalnih struktura u Briselu i Strazburu, odnosno Unije u celini. Prva na udaru će se naći bilo kakva zajednička politika Unije po pitanju migranata, naročito u praksi, što će dodatno zaljuljati EU.

Po pitanju Rusije smanjiće se uticaj onih snaga u zemljama EU koje podržavaju sankcije i solidarnost sa Vašingtonom, uključujući i pitanje Ukrajine. Naprotiv, preovladaće racionalna spoznaja, da samo saradnjom sa Rusijom i integracijama na postsovjeskom prostoru koja ona predvodi, a posebno sa ŠOS, po pitanju blokade gorućih problema na Bliskom i Srednjem istoku mogu se umanjiti negativni efekti pokrenuti nizom američkih akcija u proteklih deceniju i po (Avganistan, Irak, Sirija, Libija, «arapska proleća» i dr.), što Evropu pogađa na različite načine. Činjenica je da od kako su SAD i Britanija ušle u Avganistan da su dva i po puta uvećane površine za uzgajanje maka u ovoj zemlji, od koje se dobija 97 % svetske proizvodnje heroina najopasnije droge, koja se putem mafije albansko-tursko-pakistanskog porekla trasira ka Evropi, ali i ka Rusiji, Kini, Indiji… U tom nizu Albanija i Kosovo imaju izuzetno važnu sponu. Takođe migrantska kriza je sa nesagledivim negativnim posledicama po evropske zemlje i druge spomentue sile Evroazije – od miliona migranata koji mogu promeniti dodatno etničku strukturu Evrope, do pojačane opasnosti od islamskog terorizma, trgovine drogom i kriminala u celini.

Kada je u pitanju Balkan, jasno je da će porasti opšti motiv za zaustavljanje dolaska migranata sa Bliskog istoka, protiv terorizma, puteva droge, ali indirektno i spremnost za distancu od islamskog sveta u celini. Porašće antipatije prema narko državi Kosovo, potom i Albaniji i albanskom faktoru u celini, u manjom meri i protiv muslimana na Balkanu, gde će biti pogođeno i Sarajevo, kao i turska geopolitika u celini.

U samoj Srbiji aktuelna vlast će se naći u još delikatnijoj poziciji, zbog svoje servilnosti prema američkoj geopolitici, ali i onoj arapskoj (kao deo istog scenarija). Naročito bi se mogla naći na kritici popustljivost vlasti u Srbiji prema prilivu migranata (kao nigde izražena do te mere među vladajućim strukturama u zemljama okruženja), te takvom opasnom projektu poput «Beograda na vodi», koji u srce Evrope treba da dovede Arape, prepuštanje njima beogradskog aerodroma, obradivih zemljišta i dr… Sa druge strane ukoliko se ne promeni sadašnji kurs vladajućih struktura u Beogradu po pitanju migranata, jasno je da zakonom spojenih sudova, spuštanje rampe i antimigratorna politika u praksi praktično svih zemalja EU, ali i okruženja, dovodi servilne vlasti u Srbiji u situaciju da naša zemlja sa svih strana bude preplavljena migrantima, a potpisani ugovori i servilnost po pitanju readmisije, ako se budu tumačili po volji stranog faktora i servilne i prema njima korumpirane strukture u Beogradu mogu dovesti do toga da naša zemlja bude stecište ogromnog broja migranata i čak njihova dugotrajna ili trajna destinacija, što paralelno sa drastičnim padom našeg stanovništva zbog bele kuge i odlaska iz zemlje, opasno ugrozi strukturu populacije sa nesagledivim posledicama. O dodatnoj poplavi droge, terorizma i opasnosti za teritorijalni integritet, jer smo ugroženi i od tursko, islamske geopolitike i da ne govorimo.

Ovo je sve u isto vreme i dodatna opasnost za našu zemlju i narod, a sa druge strane i velika dodatna šansa i motiv patriotskoj opoziciji i nekompradorskom delu društvene elite, da radi na promeni do sadašnjeg kursa vlasti po više pitanja, a najbolje bi bilo zapravo da se na parlamentaran način promeni celokupna sadašnja vlast i svrgne kompradorski deo postoktobarske društvene elite koji nam je pored kraha ekonomije prouzrokovan neoliberalnom koncepcijom, naglog raslojavanja stanovništva, resuverenizacije, kulturnog i svakog drugog pada, blokade medija, sada donosi u paketu i migrantsku opasnost, paralelno sa opasnostima od terorizma, porsta distribucije droge, rasta kriminala i svakog drugog. Jer ako sa jedne strane imamo izjavu poslanika Aleksandra Senića, predsednika skupštinskog odbora za migracije, da su određene strukture u EU spominjale mogućnost da se u Srbiji locira trajnije i do milion migranata sa Bliskog istoka, a sa druge strane imamo premijera i njegovu izjavu da Srbija neće nikada podići barijere za njih prema jugu, te projekat Beograd na vodi i ostale resurse koji se prepuštaju arapskom kapitalu, kao i političare koji se bave migrantima tipa Vulina, onda je jasno da je zemlja u izrazitoj i posve velikoj opasnosti i da se promena postojećeg kursa mora što pre sprovesti i doneti ozbiljna državna i nacionalna strategija u saradnji sa zemljama okruženja.

Opozicija i kreativne snage u društvenoj eliti u zemlji mora da bude povodom navedenih problema i tendencija što konstruktivnija, da se stupi u konatkt i saradnju sa svim relevantnim snagama u okruženju, uspostavi što šira komunikacija sa širokim narodnim masama, koje su planski apolitizovane i udaljene od pravih informacija i po potrebi i u dijalogu sa vlastima (u prelaznoj fazi) podrže i nametnu ona rešenja koja su u interesu zemlje i naroda pred narastajućim izazovima.