Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi

Piše: Dragan R. Mlađenović

Puta koji vodi u život bio si voditelj, prvoprestolnik i učitelj. Kada dođe, Svetitelju Savo, najpre si Tvoje otačastvo prosvetio i preporodivši ga Duhom Svetim, kao drveće maslinovo, zasadio si u duhovnom raju najsvetiju tvoju decu. Zbog toga, kao ravnog apostolima i svetiteljima, poštujući Te molimo: Moli Hrista Boga da nam daruje veliku milost. (Tropar Svetom Savi)

O Svetom Savi, osnivaču i prvom arhiepiskopu Srpske pravoslavne crkve, zaštitniku srpske dece, đačkoj slavi i duhovnom roditelju svih blagočestivih Srba, napisana je cela (ne tako mala) biblioteka. Ipak, značaj Svetog Save Srpskog za ceo Hrišćanski svet, podstiče nas da uvek i iznova pišemo o njemu poštujući njegovo besmrtno delo.

Sveti Sava je kao princ Rastko, rođen između 1171. i 1174. leta Gospodnjeg u Rasu, tadašnjoj srpskoj prestonici. Bio je treći, najmlađi sin gospođe Ane i Stefana Nemanje, velikog župana sve srpske i primorske zemlje.

Prekretnica u životu princa Rastka – Svetoga Save, bila je poseta ruskih monaha iz svetogorskog manastira Panteleimona koji su oko 1191. godine došli u Ras da od pobožnog župana Nemanje traže pomoć. Susret sa atoskim podvižnicima koji u samoći, daleko od metežnog sveta, kao „nebesni ljudi i zemaljski anđeli“ stiču duhovne oči, pobudio je kod mladog bogotražitelja Rastka iskrenu želju da pođe ovim „putem koji vodi u život večni“.

Rastko se sa jednim od tih monaha dogovorio da pođe u Svetu Goru. Roditeljima je rekao da ide u lov. U ruskom manastiru Panteleimonu na Svetoj Gori Atonskoj srpski princ Rastko je po skraćenom postupku primio monaški postrig (obred monašenja) i novo, monaško ime Sava (aramejski סָבָא,gr. Σάββας, što izvorno znači „Stari ratnik“ ili „Starac“).
Posle nekoliko godina, na Blagovesti 25. marta 1196. godine, Stefan Nemanja se na državnom saboru odrekao prestola u korist srednjeg sina Stefana, a sutradan su se on i njegova žena Ana zamonašili. Dobili su monaška imena Simeon i Anastasija. Posle godinu dana, 1197, monah Simeon Nemanja dolazi svome sinu ljubimcu, monahu Savi, da mu u svetogorskom manastiru Vatopedu bude sapodvižnik.

Simeonovom dolasku, osim Save, iskreno su se obradovala sva svetogorska bratstva, jer je srpski župan važio kao veliki dobrotvor koji je nesebično pomagao atonske manastire. Tu blagovernu dužnost su sada preuzeli Nemanjini sinovi Stefan i Sava.

Braća Stefan i Sava nastavili su da pomažu i obnavljaju svetinje širom pravoslavnog sveta, a ponajviše svetogorske manastire. Oni su od 1196. nadalje razvili ogromnu zadužbinarsku delatnost. Čim je iz manastira Panteleimona prešao u Vatoped, Sava je zlatom koje je dobio od Stefana, podigao čak tri paraklisa (kapele) i dao da se krov glavne crkve, izgrađene u 10. stoleću i posvećene Blagoveštenju (gr. Ο Ευαγγελισμός,„Evangelizmos“), prekrije olovom, pa je tako postao „drugi ktitor“ Vatopeda.

Sledeće 1197. godine Sava je dao veliki prilog u zlatu carigradskom manastiru Bogorodice Dobrotvorke (gr. Ευεργέτις) i solunskom manastiru Filokalu. Do 1199. godine Sava je obnovio, pomogao i postao „drugi ktitor“ još tri zapustela svetogorska manastira: Karakala, Ksiropotama i Filoteja.

Susret monaha Save početkom 1198. godine u Carigradu sa tastom njegovog brata Stefana – romejskim carem Aleksijem Trećim Angelom (gr. Αλέξιος Γ’ Άγγελος, oko 1153–1211, vladao od 1195–1203), započinje istoriju srpskog manastira Hilandara. Sava je pomenuo caru i prijatelju da u blizini manastira Vatopeda postoje temelji i ostaci napuštenog manastira Hilandara, i zamolio da njegovom ocu Simeonu Nemanji i njemu dozvoli da taj manastir obnove i ustupe Vatopedu. Car je to odobrio i preko Save poslao prijatelju Simeonu Nemanji posebno pismo i dosta zlata.
Zatim se Sava obratio Protatu (gr. Πρωτάτον, vlada Svete Gore sa sedištem u Kareji) sa molbom da podrži i blagoslovi obnovljeni manastir Hilandar koji bi postao utočište monaha srpskog roda. Svi manastiri osim Vatopeda prihvatiše ovaj predlog, a zatim car Aleksije Treći u julu 1198. izdaje povelju kojom opoziva svoju prethodnu odluku, pa Hilandar sa ostalim zapustelim manastirima u Milejama na severoistoku Svete Gore, predade Simeonu i Savi za monahe srpskog roda kao „poklon večni“.

Veliko delo je ostvareno u najkraćem roku, pa su se Simeon i Sava uskoro preselili u obnovljeni Hilandar. Sava je za novi manastir napisao Tipik (gr. τυπικόν,ustav sa propisima za manastirski život); uzor mu je bio Tipik pomenutog manastira Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu.

U Hilandaru je starac Simeon Nemanja 13/26. februara 1199. usnio u Gospodu. Poslednje dane zemnog života svoga oca Simeona Nemanje Sveti Sava je opisao u „Žitiju (životopisu) Svetog Simeona“, koje je sastavio 1206. godine po dolasku u manastir Studenicu u Srbiji, zadužbinu Stefana Nemanje. Žitije Gospodina Simeona je prvi, najstariji spis u srpskoj književnosti, i njime je Sveti Sava dao literarni obrazac svim budućim spisateljima.

Pod rukovodstvom arhimandrita Save živopisana je Bogorodičina crkva manastira Studenice, a zatim je sa bratom Stefanom u dolini reke Ibra podigao manastir Žiču. U ovom manastiru će 1217. godine veliki župan Stefan biti krunisan za Prvo(venčano)g srpskog kralja.

Najveći istorijski zalog arhimandrit Sava će ostvariti 1219. godine u maloazijskom gradu Nikeji, gde je od carigradskog patrijarha Manuila dobio ukaz o avtokefalnosti (samostalnosti) Srpske pravoslavne crkve. Žiča će tada postati prvo sedište avtokefalne Srpske pravoslavne crkve u rangu arhiepiskopije, a Sveti Sava će postati njen prvi poglavar-arhiepiskop.

U Domu Spasa zvanom Žiča, na Spasovdan, hramovnoj slavi manastira (40. dan po Vaskrsu) 1221. godine, Sveti Sava je upriličio veliki crkveno–narodni sabor na kome su iscrtane granice novih eparhija (crkveno–administrativnih oblasti), a grčki mitropoliti i episkopi zamenjeni srpskim prvopastirima. Na prazničnoj Liturgiji Sveti Sava je izrekao Besedu o pravoj (istinskoj) veri. Prvi biograf Svetog Save, „bogoumni jeromonah Domentijan“, posvedočio je i zabeležio ovu Žičku besedu koja pokazuje da je Sveti Sava vaistinu bio veliki pravoslavni bogoslov, koji „duše hristoljubive hranjaše dušekorisnim besedama i duhovnim rečima; Hristom ispunjen svih duhovnih darova – potoke bogoslovlja svima izlivaše“.

Savin brat Stefan Prvovenčani je preminuo 1228. godine. Krunu je sledeće godine nasledio njegov najstariji sin Radoslav. Te godine je Sveti Sava krenuo lađom na svoje prvo pokloničko putovanje u Palestinu. U Svetoj zemlji ga je srdačno dočekao i pozdravio jerusalimski patrijarh Atanasije. U povratku je u Nikeji posetio romejskog cara Jovana Vataca. Posle povratka u Srbiju, po rečima drugog Savinog biografa, Teodosija Hilandarca, „(Sveti) sam proputova po zemlji naroda svoga – sve utvrđivaše učenjem u veri, i svim manastirima predavaše ustave i običaje monaškog života da ih se drže, kako je video u Svetoj Gori, i u Palestini i Maloj Aziji“.

Godina 1234. je donela dvostruku promenu na prestolu: kralja Radoslava je nasledio njegov brat Vladislav, a arhiepiskop Sava se povlači i na tron Srpske crkve dovodi svog učenika Arsenija Sremca za koga je Teodosije Hilandarac zabeležio da je bio „muž predostojan u svemu, koji se vazda boji Boga i brižljivo čuva njegove zapovesti“.

Te 1234. Sveti Sava je iz Budve krenuo lađom na svoje drugo pokloničko putovanje po Svetoj zemlji Palestini. U povratku je posetio bugarsku prestonicu Trnovo, gde su ga bratski primili bugarski patrijarh Joakim i car Ivan Asen, tast srpskog kralja Vladislava. Na ovom napornom putovanju srpski arhiepiskop se ozbiljno razboleo. Videći da je končina blizu, posla deo svoje pratnje sa svim darovima koje je dobio i kupio i sa blagoslovom „svoj deci svojoj“. Preminuo je na bugarskom dvoru 14/27. januara 1236. godine.
Bugarski car Ivan Asen najpre nije hteo da svom zetu, Savinom sinovcu i srpskom kralju Vladislavu, preda mošti svetitelja Save. Vladislav je bio uporan, pa je car na kraju pristao. Uz najviše crkveno–državne počasti mošti svetitelja Save prenete su 6/19. maja 1237. godine iz trnovske crkve Svetih četrdeset mučenika u srpski manastir Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava.

Teodosije Hilandarac je zabeležio da „kralj i arhiepiskop sa episkopima i igumanima i sa mnogim blagorodnicima, svi zajedno s malim i velikim, nošahu Svetog u mnogoj radosti, sa psalmima i pesmama“.

Kao zaštitniku srpske dece, pomen Svetog Save na dan njegovog Usnuća 14/27. januara ustanovljen je kao školska slava. Za ovaj praznik mnogi srpski pesnici ispevali su dirljive stihove. Lepotom stihova i melodije se izdvaja pesma o Svetom Savi Vojislava Ilića (1862–94) iz 1889. godine:

„Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.

Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše RASTKO, sin Nemanjin – SVETI SAVA.“