UN moraju povratiti centralnu ulogu

Autor: Sergej Lavrov

Samit za budućnost u Ujednjenim nacijama održan je poslednje sedmice septembra, tokom nedelje koja je, kao i obično, u Ujedinjenim nacijama obeležena prisustvom zvaničnika na najvišem nivou. Ideja da se ovaj Samit održi potekla je od generalnog sekretara UN-a Antonija Gutereša, a Rusija je ovu ideju prihvatila s razumevanjem, imajući u vidu da UN sve dublje tonu u krizu i da se nešto mora preduzeti po ovom pitanju.

Uprkos tome što nismo imali nikakve iluzije po pitanju čitavog procesa, ruski diplomati su iskreno i otvoreno pristupili pripremama sastanka. Zapravo je bilo nekoliko velikih UN događaja u prošlosti koji nisu uspeli da odmaknu dalje od bombastičnih proklamacija, koje su zaboravljane odmah pošto su usvajane.

Prisetimo se samo Milenijumskog samita iz 2000. godine, kada je proklamovan cilj da se „narodi sveta oslobode od pošasti rata“. Nešto više od dve godine kasnije, Sjedinjene Države bile su na čelu koalicije koja je napala Irak, zemlju koja tek treba da prevaziđe razorne posledice ovog nesmotrenog postupka, i sve to pod smešnim izgovorom i mimo mandata Saveta bezbednosti UN.

Svetski samit 2005. godine proklamovao je posvećenost uspostavljanju pravednog mira u skladu sa ciljevima i načelima Povelje UN. Ali, ova sveta i nadahnjujuća obaveza nije sprečila Vašington i njegove saveznike da osokole tadašnjeg vođu Gruzije, Mihaila Sakašvilija, da pokrene oružanu agresiju protiv naroda Južne Osetije i ruskih mirovnjaka 2008. godine. Tri godine kasnije, NATO je orkestirao vojnu intervenciju u Libiji koja je uništila njenu državnost i potkopala stabilnost susednih zemalja i Bliskog Istoka u celini.

UN na ispitu

Veliki planovi za borbu protiv siromaštva i nejednakosti usvojeni su 2015. godine na UN Samitu o održivom razvoju. Na kraju, ispostavilo se da su to bila prazna obećanja, oličena u odsustvu volje zapadnih zemalja da odustanu od svojih neokolonijalnih praksi i isisavanja bogatstava iz ostatka sveta za sopstveni račun. Jednostavan uvid u statistike nam ukazuje koliko je obećanja o finansiranju razvoja Globalnog juga i transferu tehnologija koje ne štete životnoj sredini zapravo ispunjeno.

Trenutni generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Antonio Gutereš, kao i Kofi Anan i Ban Ki-Mun pre njega, izneo je predlog ove inicijative pod geslom da je potreban novi početak i resetovanje globalne saradnje. Ovo je divna ideja. Ko se ne bi složio?

Ali o kakvoj globalnoj saradnji možemo da govorimo kada je Zapad pogazio sve one stožerne vrednosti globalizacije o kojima smo slušali toliko godina. Sva ta retorika je osmišljena tako da nas ubedi da će Zapad svima obezbediti podjednak pristup dobrima moderne civilizacije. Gde je nepovredivost svojine, pretpostavka nevinosti, sloboda govora, pristup informacijama, pravična tržišna konkurencija i nepovredivost pravila?

Kako možemo govoriti o globalnoj saradnji kada su zapadne zemlje objavile rat sankcijama protiv više od polovine, ako ne već protiv većine, zemalja sveta, i kada je dolar, inače predstavljan kao sredstvo koje će služiti na dobrobit čitavog čovečanstva, postao najobičnija batina?

Trgovačka blokada Kube je na snazi već više od šezdeset godina, iako preovlađujuća većina zemalja radi na tome da se ta blokada ukloni. U nastojanju da ostvari svoj efemerni cilj i očuva dominaciju, Vašington blokira logične napore Svetske trgovinske organizacije da reši sve nesuglasice i reformiše Bretonvudske institucije, čije strukture više ne oličavaju odnos snaga u globalnoj ekonomiji i finansijama. Ponašanje Zapada u ovoj oblasti pokazuje da se Sjedinjene Države i njeni sateliti jednostavno plaše poštenog nadmetanja.

Sada smo došli do trenutka u kome Zapad želi da instrumentalizuje Ujedinjene nacije za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Samit za budućnost nam je pokazao da je sve više pokušaja da se naruše međudržavni temelji Ujedinjenih nacija. Prekopotrebnu reformu Sekretarijata UN, gde ključne pozicije drže ili „nasleđuju“ predstavnici zapadne manjine, upravo oni ometaju.

Pošto je čak i Generalni sekretar UN počeo da govori o potrebi za resetovanjem globalne saradnje, onda bi Sekretarijat UN trebalo da zastupa ujednačavanje ideja i kompromise umesto da smišlja opravdanja za nametanje prozapadnih narativa u poduhvatima UN.

Nije kasno udahnuti novi život Ujedinjenim nacijama. Ali to se ne može ostvariti kroz zaluđujuće samite i deklaracije, već kroz vraćanje poverenja u institucije na temeljima principa Povelje koja zagovara jednakost svih suverenih zemalja. Ovo, dosad, nije slučaj.

Poverenje u UN je minirano, naročito nastojanjima Zapada da se oforme institucije podložne kontroli i ograničenjima, a kojim bi se zaobišle UN u procesu rešavanja obziljnih i, čak, sudbonosnih pitanja. Tu spadaju i regulisanje interneta i zakonski okvir za tehnologiju koja radi na bazi veštačke inteligencije. Ova pitanja mogu imati odlučujući uticaj na budućnost čovečanstva, i zato im se mora pristupiti na osnovama univerzalnosti, bez diskriminacije ili nastojanja da se ostvari jednostrana prednost.

Ovo znači da mora postojati otvorena rasprava među svim članicama Ujedinjenih nacija, a ne proces nalik ovom u okviru kog je osmišljen Pakt za budućnost – bez ijedne plenarne sednice kojoj bi prisustvovale sve zemlje i pod striktnom kontrolom zapadnih kreatora. Rezultat je u tome što se i ovaj novopečeni pakt pridružio nekropolisu lepo sročenih anglofonih deklaracija. Iako neko može reći da je to tužno, to je sudbina svih „proizvoda“ ovakvih globalnih samita.

Mir i sigurnost

Situacija nije ništa bolja kada se uzme u obzir ispunjavanje obaveza iz rezolucija Saveta bezbednsoti UN, koje su prema Povelji UN, obavezujući za sve države-članice. Svi smo videli sabotiranje odluka o rešavanju Kosovskog problema i Dejtonskog sporazuma u Bosni i Hercegovini. Najupečatljiviji primer ostaju konsenzualne rezolucije o uspostavljanju nezavisne Države Palestine, koja bi postojala pored Izraela u miru i sigurnosti – i koje se ignorišu skoro osamdeset godina.

Nema načina da se pravdaju akti terorizma koji su se odigrali 7. oktobra 2023. protiv Izraelaca. Ipak, svako ko ima imalo saosećanja je očekivano besan zbog činjenice da se ovom tragedijom pravda kolektivno kažnjavanje palestinskog naroda, koje je preraslo u humanitarnu katastrofu bez presedana.

Ubistvo civila američkim oružjem mora odmah biti obustavljeno. Humanitarna pomoć mora nesmetano doći do Gaze, a lokalna infrastruktura se mora obnoviti. I najvažnije: Palestincima mora biti garantovano ostvarenje legitimnog prava na samoopredeljenje i dopušteno – ne samo na rečima, nego i na delima, na terenu – da izgrade teritorijalno koherentnu i održivu državu u okvirima granica iz 1967. sa Istočnim Jerusalimom kao glavnim gradom.

Još jedan nedopustiv primer primene terorističkih metoda da bi se ostvario politički cilj je neljudski napad na Liban, gde su civilni uređaji pretvoreni u smrtonosna oružja. Ovaj zločin mora odmah biti istražen. Ali čak i sada, ne možemo da previdimo bezbrojna medijska izveštavanja, uključujući medije iz Evrope i SAD, koji ukazuju na umešanost Vašingtona ili bar na to da su bili upoznati sa pripremama ovog terorističkog napada.

Svi znamo da će Amerikanci negirati uključenost i da će učiniti sve da zataškaju dokaze. Zapravo, baš su ovo učinili kao odgovor na neoborive dokaze o njihovoj umešanosti u teroristički napad na gasovod „Severni tok“. Gle, upravo su ovi gasovodi bili simbol te „globalne kooperacije“ o kojoj sanja Generalni sekretar UN. Zapad je takođe odgovoran za skrivanje istine o brojnim drugim strašnim zločinima, uključujući tu i krvavu provokaciju u kijevskom predgrađu Buča u aprilu 2022, kao i seriju trovanja ruskih građana u Britaniji i Nemačkoj.

Sekretarijat UN se ne može distancirati od nastojanja da se ustanovi istina u situacijama koje imaju direktnog uticaja na globalnu sigurnost i mora se striktno povinovati članu 100. Povelje UN, nastojeći da dela nepristrasno i da odoli iskušenju da radi za račun pojedinih zemalja, naročito onih koje umesto da pozivaju na globalnu kooperaciju otvoreno opisuju svet kroz metaforu o džungli i bašti ili porede svet sa demokratskim stolom postavljenim za večeru, u kome ima i onih koji su na meniju.

Moramo evocirati i dela onih koji pozivaju ostatak sveta da igra po njihovim pravilima. Invazija na Avganistan i neslavno dvadesetogodišnje prisustvo dobro poznate koalicije u Avganistanu, propraćeno je pojavom Al Kaide. Nastanak ISIS-a direktno je proizišao iz napada na Irak. Početak rata u Siriji porodio je Džabhat Al Nusra pokret (sada poznat kao Hajat Tahrir al-Šam).

I danas zapadna koalicija nastavlja sa udarima po sirijskoj teritoriji, što de fakto služi kao inspiracija kijevskom režimu da sprovodi iste terorističke napade na ruske oblasti, ciljajući civile i civilnu infrastrukturu. Uzgred budi rečeno, upravo Zapad podržava ove napade. Čak i u Siriji, režim Vladimira Zelenskog radi sa Sjedinjenim Državama na obuci Hajat Tahrir al-Šam terorista u oblasti tehnologije proizvodnje bespilotnih letilica, ne bi li se naposletku suprotstavili vojsci Ruske Federacije u Sirijskoj Arapskoj Republici.

Uništenje Libije od strane Zapada razvalilo je branu terorizmu u oblasti Sahare i Sahela i otvorilo je put milionima ilegalnih migranata u Evropu. Apelujemo na sve koji se brinu o budućnosti svojih zemalja i svojih naroda da budu naročito oprezni u pogledu novih besprizornih poduhvata onih koji su upravo osmislili ova pravila.

Politička ubistva, nalik onima koja su sprovedena 31. jula u Teheranu i 27. septembra u Bejrutu, izazivaju veliku zabrinutost s naše strane. Kada je Izrael pokrenuo kopnenu invaziju na Liban u ranim časovima prvog oktobra, Sjedinjene Države nisu ovaj akt agresije protiv suverene nacije osudile na bilo koji način. Stoga, Vašington je de fakto ohrabrio svog bliskoističnog saveznika da proširi zonu borbe.

Tragični i neprihvatljivi razvoj događaja u arapsko-izraelskom sukobu, u Libanu, Jemenu, u vodama Crvenog mora i u Adenskom zalivu, u Sudanu i drugim žarištima u Africi svedoče o neporecivoj činjenici: bezbednost ili mora biti jednaka i nedeljiva za sve, ili ne može biti bezbednosti za bilo koga.

Već godinama, Rusija nastoji da natera Vašinton, London i Brisel, koji su potpuno prožeti svojim kompleksima o izuzetnosti i nedodirljivosti, da razumeju ovu naizgled jednostavnu čnjenicu u kontekstu evropske bezbednosti. Iako su zapadne zemlje isprva obećale da neće biti proširenja NATO, i iako su 1999. i 2010. potpisale zvanična dokumenta sa samita OEBS-a obavezujući se da neće svoju sigurnost graditi na štetu drugih, NATO zapravo sprovodi geopolitičku i vojnu ekspanziju u Evropi već tri decenije, nastojeći da osnaži svoje pozicije u Zakavkazju i Srednjoj Aziji, stvarajući time direktnu pretnju našoj zemlji.

Danas, ista situacija se dešava u Pacifičkom regionu, gde se infrastruktura NATO-a puzeći širi i gde se stvaraju politički blokovi usmereni protiv Narodne Republike Kine i Rusije, istovremeno potkopavajući inkluzivnu bezbednosnu arhitekturu koja se kreira pod okriljem ASEAN-a.

Istovremeno, Zapad ne samo da ne uspeva da stremi ka globalnoj saradnji na koju poziva generalni Sekretar UN, nego u svojim doktrinarnim dokumentima otvoreno i oštro optužuje Rusiju, Kinu, Belorusiju, Demokratsku Narodnu Republiku Koreju i Iran da predstavljaju pretnju zapadnoj dominaciji. Tu je objavljen cilj strateškog uništenja Rusije, kao što su London i Vašington planirali u maju 1945, kada su, pre kraja Drugog svetskog rata, razvili plan „Operacija Nezamislivo“ da unište Sovjetski Savez.

Primarni uzroci

Sredinom 20. veka, anglosaksonski stratezi su skrivali svoje agresivne planove. Danas više ne kriju svoje namere. Dosad, njihova strategija bila je da se porazi Rusija posredstvom nelegalnog i suštinski neonacističkog kijevskog režima kao proksija.

Dokazi su svuda. Kijev je agresivno promovisao i nastavlja da propagira neonacistički etos, da prepravlja istoriju Drugog svetskog rata i neguje nacionalističke sentimente u velikim delovima ukrajinskog društva, upinjući se da održi sećanje na naciste i njihove sluge. Postoje očigledni primeri direktnog preuzimanja nacističkih simbola.

Takođe je bitno imati na umu da su zločine, koji su tokom dugih godina činjeni, sprovodili neregularni dobrovoljački bataljoni nastali od naslednika ideologije ukrajinskog nacionalizma. Čak i ona međunarodna tela koja povlađuju Kijevu, uključujući Visokog komesara za ljudska prava UN, nisu mogli da ćute o njihovim zverstvima.

Ukrajina je postala teroristička zemlja, koja je terorisala svoje stanovništvo i stanovništvo van njenih granica, tokom prethodnih deset godina. Uprkos tome, Zapad je dozvolio kijevskoj hunti da čini kako im je volja, stavljajući im na raspolaganje ogromna sredstva.

Treba imati ovo u vidu kada predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tvrdi da Ukrajina brani vrednosti koje baštini Evropska unija. Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel takođe povlači paralele između Ukrajine i evropskih vrednosti. Ovakva priznanja teško da mogu biti intrepretirana drugačije, do kao manifestacije duboko ukorenjenog nacizma evropske političke klase, koja je na ivici da se lansira u nesmotrenu i samoubistvenu antirusku avanturu.

Ima li ikakve svrhe raspravljati o apsurdima i opasnostima pokušaja da se „vodi rat do pobede“ protiv nuklearne sile kao što je Rusija? Jednako su apsurdne mantre zapadnih gospodara Kijeva o nepostojanju alternative zloglasnoj formuli Zelenskog. Pokušavajući da se drži ovog propalog ultimatuma, Zapad nema ni zrno nelagode kada se poziva na Povelju UN i zahteva da se osigura teritorijalni integritet Ukrajine.

Podsetimo da prvi član Povelje UN proklamuje obavezu da se poštuje princip jednakih prava i samoopredeljenja naroda, koji je služio kao pravni osnov za proces dekolonizacije (koji se, i dalje, mora sprovesti do kraja, uprkos otporu koji pružaju Francuzi, Britanci i druge bivše kolonijalne sile).

Godine 1970, Generalna skupština UN usvojila je Deklaraciju o principima međunarodnog prava, koja konstatuje da se teritorijalni integritet zemlje mora poštovati onda kada vlade tih zemalja poštuju pravo naroda na samoopredeljenje i stoga predstavljaju čitavo stanovništvo koje živi unutar granica određene teritorije.

Ovo je bila jednoglasna odluka Generalne skupštine nakon mnogo godina napornih pregovora. Nema potrebe dokazivati da ukrajinski neonacisti, koji su prigrabili vlast u Kijevu nakon krvavog državnog udara u februaru 2014. uz podršku SAD i njenih saveznika, nisu i ne predstavljaju ruski narod Krima, Donbasa i Novorusije.

Zapadni lideri, koji opsesivno koriste svaku priliku da se pozovu na ljudska prava, sumnjivo su tihi kada se radi o ovim rasističkim politikama njihovih kijevskih klijenata. Zbog takve zaboravnosti, hajde da se prisetimo još jedne obaveze sadržane u prvom članu Povelje UN, koja podrazumeva da se prava i osnovne slobode svake osobe moraju poštovati, bez obzira na rasu, pol, jezik ili religiju.

Prava Rusa i drugih narodnosti koje su vezane za rusku kulturu, sve su više i više suzbijana nakon državnog udara u Kijevu. Ruski jezik stavljen je van zakona u svim sferama života u Ukrajini, uključujući obrazovanje, medije, umetnost, kulturu i svakodnevni život. Nedavno je usvojen zakon kojim je zabranjena kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva. Kijevski režim vodi rat protiv svega što je vezano za „ruski svet“. Ruskogovoreći građani su najdiskriminisanija grupa u Ukrajini godinama unazad. Uzimajući ovo u obzir, pozivi Zelenskog na Povelju UN su farsa.

Nečuvena kršenja prava Rusa koja su garantovana Poveljom UN, zajedno sa pretnjom bezbednosti Rusije, i cele Evrope, koju sprovodi kijevski režim i svi oni koji pokušavaju da uguraju Ukrajinu u NATO, primarni su uzrok ukrajinske krize. Ruska specijalna vojna operacija usmerena je na uklanjanje ovih pretnji, sa ciljem da zaštiti svoju bezbednost i sadašnjost i budućnost ljudi na njihovoj dedovini.

Cenimo iskrene napore, i najbolje namere, naših brojnih partnera da podstaknu incijative o posredovanju. Poštujemo njihovu konstruktivnost i fokus na postizanje rezultata, oprečno formuli Zelenskog koja je ćorsokak. Ipak, molimo naše prijatelje da u celosti uzmu u obzir činjenice koje su gore navedene, i koje su zapravo dovele do trenutne situacije.

Pravedan mir zasnovan na Povelji UN ne može biti postignut, ukoliko se prethodno ovi uzroci ne uklone. Realističan plan izložio je predsednik Putin 14. juna 2024. godine. Šef ruske države uverljivo je demonstrirao dobru volju Rusije da se ostvare ispregovarana rešenja, čije su izglede za sprovođenje uništili Kijev i njihovi patroni, u državnom udaru 2014, i potapanjem Minskih sporazuma 2015. i Istanbulskih sporazuma 2022. godine.

Pravedniji međunarodni poredak

Neviđeno arogantna i agresivna politika Zapada prema Rusiji ne samo da je zakočila ideju o globalnoj saradnji koju zagovara Generalni sekretar UN, nego je i zaustavila funkcionisanje sistema globalne uprave, uključujući i Savet bezbednosti UN. To nije bio naš izbor i ne možemo biti pozvani na odgovornost za posledice ove opasne politike. Ipak, sve zemlje će osetiti teške posledice ovakve politike, osim ako se Zapad odmah ne zaustavi.

Globalnoj većini je jasno da sukobljavanje i hegemonizam ne mogu rešiti niti jedan globalni problem. Time se samo veštački koči oblikovanje multipolarnog sveta, koji bi bio zasnovan na jednakim pravima svih nacija, velikih i malih, poštovanju vrednosti pojedinaca, vrednostima muškaraca i žena i pravima nacija da samostalno odaberu sopstvenu budućnost. Ovi principi zacrtani su Poveljom UN, kao i principi nemešanja u unutrašnje poslove suverenih država, što su SAD i njihovi sateliti odbili da potvrde kada se glasalo o paktu na Samitu za budućnost, na sramotu članica Ujedinjenih nacija.

U svom obraćanju četvrtom Evroazijskom forumu žena, 18. septembra 2024, predsednik Putin je naglasio važnost jedinstva u pogledu zalaganja za održivi razvoj i univerzalnu bezbednost. Neverovatno složena pitanja, sa kojima se čovečanstvo suočava, mogu biti rešena jedino na osnovama uvažavanja međusobnih interesa. Zapad mora uvideti istinu i napustiti svoju neokolonijalnu praksu.

Globalni jug i Istok dižu svoj glas i objavljuju svoje pravo na sveobuhvatno učešće u donošenju odluka o čitavom nizu pitanja na međunarodnoj agendi. Ovo postaje sve važnije danas kada Zapad dosledno uništava globalizacijski model koji je sam stvorio.

Uloga međudržavnih asocijalcija jača u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. One obuhvataju Šangajsku organizaciju za saradnju, Evroazijsku ekonomsku uniju, Afričku uniju, Zajednicu latinoameričkih i karipskih zemalja, Arapsku ligu, Savez zemalja Jugoistočne Azije i brojne druge organizacije.

Strukture regionalne integracije razvijaju veze između sebe i sa globalnom grupom BRIKS, koja nudi uslove za harmonizaciju mehanizama međusobno korisne saradnje i razvoja koji nisu izloženi spoljnim negativnim uticajima i diktatima. Ovi objektivni procesi moraju biti uzeti u obzir u okvirima poduhvata grupe G20, gde G7 ne može više da vodi glavnu reč.

Evroazijska bezbednosna arhitektura

Današnji svet mora da potraži bolje načine da osigura bezbednost u raznim regionima, naročito imajući u vidu nesrećne evroatlantske bezbednosne modele, koje je Zapad instrumentalizovao za svoje ekspanzionističke ciljeve. Od suštinskog je značaja da naučimo ovu lekciju.

Rusija je pokrenula inicijativu da se izgradi inkluzivna arhitekura jednake i nedeljive bezbednosti u Evroaziji. Otvorena je za sve zemlje i organizacije na našem zajedničkom kontinentu, koje su voljne da zajedno rade na međusobno prihvatljivim rešenjima, oslanjajući se na međupovezanost i prirodne kompetitivne prednosti našeg zajedničkog evroazijskog prostora. Tokom 31. oktobra i prvog novembra Minsk će biti domaćin međunarodne konferencije posvećene ovoj temi.

Uspostavljanje prostora jednake i nedeljive bezbednosti u Evroaziji ključno je usled ukupnih procesa koji se odvijaju u ovom makro-regionu. Ne samo da je zaoštravanje na planu vojno-političke situacije, kojim je politikom kolektivnog Zapada potkopan suveren razvoj vodećih sila kontinenta, neprihvatljivo za evroazijske države.

Činjenica je da rastući rizik od toga da lokalne tenzije prerastu u veće regionalne konflikte dovodi u pitanje dalji razvoj čitave Evroazije, koji je glavni podstrekač globalnog ekonomskog razvoja. Rešavanje pitanja bezbednosti neophodan je uslov daljeg dinamičnog razvoja zemalja kontinenta i otključavanja potencijala multilateralnih projekata.

Naša incijativa zasnovana je na razumevanju potrebe da države i multilateralne organizacije Evroazije preuzmu odgovornost za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti, prema formuli „evroazijska rešenja za evroazijske probleme“. Stoga, strateški cilj arhitekture koju predlažemo poziva na to da postojeće nesuglasice na kontinetnu rešavaju same evroazijske zemlje, sprečavajući konflikte u budućnosti i otklanjajući destabilizujuće vojno prisustvo spoljnih sila u Evroaziji.

Sigurni smo da će sve države zainteresovane za postizanje dugoročne vojnopolitičke stabilnosti rado udružiti svoje napore ne bi li se pozabavile bezbednosnim pitanjima na temeljima koordinisanog pristupa.

Prema našem mišljenju, postizanje ekonomskog rasta, društvenog progresa, integracija i međusobno korisne saradnje, te adresiranje zajedničkih problema, integralni su delovi procesa postizanja evroazijske sigurnosti.

Istovremeno, nismo za odsecanje ili isključivanje evropskih država iz ovog dijaloga, pod uslovom da su iskreno zainteresovani i nisu uključeni u bilo kakve štetne akcije protiv bilo koje druge države Evroazije, kontinenta koji se prostire od Lisabona do Vladivostoka i od Moskve do Rijada, Nju Delhija, Pekinga i Džakarte.

Reforma Saveta bezbednosti

Prošlog jula, na predlog Rusije, Savet bezbednosti održao je otvorene debate o izgradnji pravičnijeg i stabilnijeg svetskog poretka. Verujemo da je važno da se ova diskusija nastavi na Ujedinjenim nacijama i na drugim forumima. Takođe, očigledno nam je da bi ravnopravniji svetski poredak bezuslovno podrazumevao povećano prisustvo zemalja Globalnog juga i Istoka u Savetu bezbednosti, odnosno zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike.

Potvrdili smo ponovo svoju poziciju podrške Brazilu i Indiji, i, pod uslovom da se pozitivne odluke postignu unutar dobro poznatih incijativa, Afričkoj uniji. Istovremeno, naravno, ne može biti govora o dodatnim mestima za zapadne zemlje i njihove saveznike, koji su već previše zastupljeni u Savetu bezbednosti. Ovo ne bi imalo smisla, i bilo bi odveć apsurdno.

Naravno, ima onih čija se vizija pravičnosti razlikuje od onoga u šta mi verujemo. Mnogi su vagali svoje predloge o reformisanju Saveta bezbednosti. Antonio Gutereš je iznenadio mnoge, rekavši da Evropa ima preteranu zastupljenost u ovom telu, pošto su Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija stalne članice. Ova geopolitička vizija ne samo da nije u skladu sa današnjom realnošću, već je zapravo u kontrastu prema ovoj realnosti, naročito pošto se Ujedinjeno Kraljevstvo povuklo iz EU, dok je Rusija odbila da se integrište u evroatlantske i panevropske projekte.

***

Maja 2025. godine obeležićemo 80. godišnjicu pobede u Drugom svetskom ratu, tokom kog su desetine miliona ljudi, uključujući dvadeset i sedam miliona naroda različitog etničkog porekla iz Sovjetskog Saveza, pali, kao žrtve genocidne politike Trećeg Rajha. Takvi zločini ne zastarevaju, kao što nema ni moralnog opravdavanja za bilo koga ko pokušava da opravda nacističke tlačitelje, saradnike i njihove trenutne naslednike u Ukrajini, u baltičkim zemljama, Kanadi i drugim zemljama.

Međunarodna zajednica se danas ponovo suočava sa ogrominm izazovima, kao što je i za vreme Drugog svetskog rata, koji zahtevaju ujedinjene napore, a ne konfrontaciju i težnju za globalnom dominacijom. Rusija će se uvek zalagati za zajedničke napore, istinu i vladavinu prava, mir i saradnju u interesu oživljavanja ideala koje su postavili očevi osnivači Ujedinjenih nacija.

Ovo je cilj Grupe prijatelja za odbranu Povelje Ujedinjenih nacija, koja je formirana na predlog Venecuele. Ciljevi i principi Povelje ostaju potpuno relevantni. Načelni princip je da svi, bez izuzetaka, moraju poštovati njene principe, ne selektivno, da biraju sa menija, već uzimajući u obzir celost i isprepletenost odredbi unutar Povelje, uključujući i princip suverene jednakosti među državama.

Tek tada, radeći na poštenoj ujednačenosti legitimnih nacionalnih interesa između svih zemalja, možemo oživeti ono što je svrha Ujedinjenih nacija proklamovana u njenoj Povelji: „da postanu središte za usklađivanje akcija preduzetih radi postizanja ovih zajendičkih ciljeva“.

Izvor: globalaffairs.ru

Prevod: Tiosav Purić/Novi Standard