Можда је свој став о смрти и свему што слиједи после, још деликатније објаснио покојни отац мог пријатеља, који је за живота поручио фамилији да “пошто умре могу на вр’ њега дрва да цијепају”.
илустрација: pikabu.ru
Пише: Дарко Прелевић
Једна од централних тема цјелокупне књижевности, философије и свих религија је смрт.
Позната је Епикурова мисао: ”Док има нас нема смрти, кад наступи смрт нема нас.”
Можда је свој став о смрти и свему што слиједи после, још деликатније објаснио покојни отац мог пријатеља, који је за живота поручио фамилији да “пошто умре могу на вр’ њега дрва да цијепају”.
За хришћане би живот био бесмислен кад би се завршавао смрћу. Човјек је створен за бесмртност и својим Васкрсењем Христос је отворио капије Царства небеског. Земаљски живот је припрема за будући живот, а ова припрема се завршава смрћу.
За неке философе се зло коју смрт носи састоји у томе што човјек губи последњу шансу да свом животу да некакав смисао. Тиме се објашњава страх од смрти и жеља за њеним одлагањем.
Обревши се у животу, у лагодном или нелагодном амбијенту, опремљени сопственим предиспозицијама, ми их морамо упослити како бисмо нечим испунили живот.
Људи се у болу и патњи због губитка члана фамилије различито понашају. Давно сам доживио врло оригиналну експресију жалости када сам пошао да изјавим саучешће пријатељима којима је умрла “глава фамилије”. Имао сам осамнаест-деветнаест година.
На вратима стана ме дочекала уцвијељена удовица, сва у “црнини”, тада у поодмаклим педесетим….
“Отишао је мој xxx, моја узданица, што ћу ја без мужа, без вјернога друга”…… Ламент, прекидан ридањем, трајао је сигурно неколико минута, да би се крајње неочекивано завршио изјавом:” Што ћу ја без секса”. Наступило је најнапорнијих пола сата у мом животу, гдје сам истовремено избезумљен и крајње концентрисан покушао да се усредсредим на какав такав разговор.
А тај дан је за мене почео као и сваки други…
Сви обичаји који прате нечији “одлазак” су створили читаву културу сахрањивања. Једна од њених незаобилазних ставки су умрлице.
Повремено су њихови аутори толико инспирисани да би се могло утврдити, колико год постојало клишеа, да су се умрлице етаблирале као посебан књижевни жанр. Има ту свега, од сазнања да је нека покојница правила најбољу супу од костију, до пријетњи , порука да се поздрави неко близак ко је већ “тамо” или остављања у аманет фамилији да не прима саучешће од чланова одређене партије. Нисмо само ми маштовити, у Британији се на умрлици нашла информација да је човјек страдао од руку самог Бетмена.
Чепурци; фото: antenam.net
Зна се да је за неколико времешних Староподгоричана одлазак на Чепурке дио неизоставне јутарње рутине. Читање новина, односно умрлица је, наравно, саставни дио ритуала, који претходи овој неодложној обавези. Не љубе они портале, тешко је у тим годинама мијењати навике, па није баш замисливо да ваде успут из џепова паметне телефоне и посјећују сајт умрли.ме да би сазнали што и ко их чека у капелама. Уђу , наравно, у сваку капелу, ред је ред, па тек после обављеног домаћег задатка иду са исписницима на кафу.
<
Много пута сам пропустио да изјавим саучешће јер нисам правовремено добио информацију. Не стижем да читам новине (и портале) ујутро, па се обично ослањам да ћу ове ружне абере да добијем од неког из друштва.
Нажалост, све чешће изостаје ова врста солидарности, па би ми много више помогао, умјесто сајта умрли.ме, неки који наговјештава, односно садржи списак потенцијалних кандидата, рецимо, текеживи.ме.
Отишао је мој xxx, моја узданица, што ћу ја без мужа, без вјернога друга”…… Ламент, прекидан ридањем, трајао је сигурно неколико минута, да би се крајње неочекивано завршио изјавом:” Што ћу ја без секса”. Наступило је најнапорнијих пола сата у мом животу, гдје сам истовремено избезумљен и крајње концентрисан покушао да се усредсредим на какав такав разговор.
Нема ту великог разговора него на посао одмах после сахране прије помена који долази за четрдесет дана,па умјето свијећ мало дебљи салвски прислонити да се туга заборави!
Отишао је мој xxx, моја узданица, што ћу ја без мужа, без вјернога друга”…… Ламент, прекидан ридањем, трајао је сигурно неколико минута, да би се крајње неочекивано завршио изјавом:” Што ћу ја без секса”. Наступило је најнапорнијих пола сата у мом животу, гдје сам истовремено избезумљен и крајње концентрисан покушао да се усредсредим на какав такав разговор.
Нема ту великог разговора него на посао одмах после сахране прије помена који долази за четрдесет дана,па умјето свијећ мало дебљи салвски прислонити да се туга заборави!