Umetnost opasna po život

Karikaturista Jugoslav Vlahović kaže da se desio novi jedanaesti septembar, redakcija se zbog Koraksa izvinjavala iranskoj ambasadi, a Srpko Leštarić prevodilac sa arapskog kaže da treba dirati u tabu teme.

Svet je ponovo zahvatila zebnja posle terorističkog napada na redakciju francuskog lista „Šarli ebdo”, i pogibije dvanaest ljudi, a među njima četvorice karikaturista, koji su iz broja u broj na satiričan način prikazivali proroka Muhameda i muslimanske lidere. Ponovo se postavljaju pitanja o ugroženoj slobodi štampe, pravima novinara i umetnika, o povređenim osećanjima islamskih vernika. Sve podseća na međunarodni incident iz 2005. godine, kada je u danskom listu „Jilands posten” predmet karikatura, takođe, bio prorok Muhamed. Često i književna dela, koja govore o tome da li je prorok Muhamed imao potomstvo, i sa koliko je žena bio, izazivaju osudu islamske zajednice. Brutalni napad na redakciju francuskog časopisa je i kod nas osuđen, mada među komentarima čitalaca ima i onih koji kažu da su atentatori bili isprovocirani.

Slučajno, ili po nekom usudu, sada se u Beogradu, u galeriji „Nju moment”, u okviru izložbe „Viva vino” organizatora i selektora Jugoslava Vlahovića, nalazi karikatura jednog od ubijenih karikaturista lista „Šarli ebdo” – Tinjua.

– I na ovoj Tinjuovoj karikaturi može se videti njegov slobodan stil, što je parodija na čuvenu sliku Ežena Delakroa „Sloboda predvodi narod”. Na barikadama su pijani revolucionari. Kada spominjemo usud, povezujem tu reč sa nastradalim čuvenim karikaturistom Žoržom Volinskim, osamdesetogodišnjakom, nosiocem Legije časti, čijeg oca je u Tunisu, gde su ranije živeli, ubio Arapin. Posle toga, porodica se preselila u Francusku. Volinski je u jednom intervjuu pomenuo da ga prati duh njegovog oca, i sada, i on je na sličan način završio život – kaže za „Politiku” Jugoslav Vlahović,naš nagrađivani karikaturista, koji je i mišljenja da se desio novi jedanaesti septembar u oblasti žurnalizma i karikature, iako je pojedinačnih stradanja bilo i ranije.

Kada je reč o listu „Šarli ebdo” Vlahović ističe da su se njegovi karikaturisti kritički odnosili ne samo prema islamu, već i prema svakoj vrsti diskriminacije i nepravde. Kada je reč o autocenzuri i cenzuri, koje bi mogle da uslede posle ovih događaja, Vlahović misli da će reakcije karikaturista biti sasvim suprotne. Ali da će malobrojni listovi, kao što je bio „Šarli ebdo”, preispitati svoju satiru.

Srpko Leštarić,jedan od naših najznačajnijih prevodilaca sa arapskog, priredio je antologiju pripovedaka arapskih pisaca „Dvanaest nemogućih” („Narodna knjiga” 2005), zbog kojih su ovi autori bili osuđeni na zatvor, ili su im bili zabranjene knjige ili časopisi. U drugoj polovini ove knjige objavljeni su eseji priređivača o ovim hrabrim autorima, o problemu cenzure i onima koji se subverzivno odnose prema verskim i političkim tabuima. Ovu antologiju zatim je prevela Evropska kulturna fondacija na engleski. Srpko Leštarić je, pored ostalog, preveo i roman egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza „Deca naše ulice”, koja govori o pet velikih proroka judaizma, hrišćanstva i islama, od Mojsija do Hrista, i koja, po Leštarićevim rečima slikovito govori o tome da su sve religije iste, da su svi fundamentalizmi jedni te isti.

– Kada je reč o ovoj knjizi, reakcija islamske zajednice bila je tako žestoka da je tadašnji predsednik Egipta Naser „zamolio” pisca da roman ne objavljuje u vidu knjige. Objavljen je u Egiptu tek 2006. godine, pred piščevu smrt. Slično kao što je to kazao i Mahfuz, i ja smatram da su svi fundamentalizmi isti, kao što je misticizam u stvari jedan, a iz više je izvora. A kada je reč o tome da li treba dirati u tabu teme ja sam neko ko će na to reći da treba. S jedne strane, svako ima pravo da bira tabu temu, kao što ima pravo da izabere bilo koju temu. Sa druge strane, hegemonija Amerike i novi kolonijalizam dovode do formiranja iracionalnog islamskog otpora, koji buja. Taj otpor će i dalje jačati dokle god je pritisak na islam jak – ističe Srpko Leštarić, koji smatra i da su francuski i danski karikaturisti u pravu, a da islamski fundamentalisti nisu u pravu, kao ni bilo koji drugi fundamentalisti uostalom.

Dušan Simeonović, nekadašnji ambasador u Libiji i u Egiptu, član Foruma za međunarodne odnose, ističe da ovaj brutalni akt terorizma sasvim opravdano nailazi da najoštriju osudu civilizovanog sveta.

– Takva osuda dolazi i iz islamskih zemalja, jer teror i verski fanatizam nemaju ničeg zajedničkog sa suštinskim porukama islamske vere. Istovremeno vređanje najdubljih verskih osećanja miliona ljudi ne može se smatrati civilizacijskim aktom. Vređanje takvih osećanja bilo gde, a pogotovo u sredinama tako izmešanih verskih zajednica, kakva je Francuska, pre je nepotreban i opasan izazov, nego primeren izraz medijskih sloboda – objasnio je Simeonović, uz napomenu da i u našoj sredini treba da postoji stalan oprez kada je reč o zaštiti osećanja različitih vera.

Da li to znači da karikaturisti treba da budu manje subverzivni, ili novinari manje kritički nastrojeni, pitamo Dušana Simeonovića, na šta on odgovara da je na umetniku ili novinaru da odredi slobodu svog izraza, ne vređajući pripadnike drugih nacija i vera.

– Teroristički akt ničim ne može da bude opravdan, ali istovremeno treba razvijati kulturu odnosa prema drugačijem – smatra Simeonović.

Naš poznati karikaturista Dušan Petričić smatra da je ugrožavanje medijskih sloboda i stvaralaštva, kao i svaka vrsta cenzure, odraz gluposti. Da je ovaj teroristički napad na redakciju lista „Šarli ebdo” ekstremno ispoljavanje gluposti, koje je završeno tragedijom.

– Iza svega stoji užasna i neuništiva ljudska glupost. Ako neko misli da se oružjem suprotstavlja pametnoj, dobroj i talentovanoj misli, ispoljenoj crtežom, ili tekstom, onda su stvari zaista daleko otišle. Nažalost, slično se već dešavalo i ranije. Suprotstavljali su se umnim ljudima oružjem i ranije, ali to da dvanaest ljudi, među kojima su i četvorica vrsnih karikaturista na ovaj način završi život, to je velika tragedija. To povlači lanac događaja sa „obe zaraćene strane”, i na ovome se neće sve završiti, upravo zato što nedostaje pameti – kaže Dušan Petričić.

Ipak, „Šarli ebdo” najavljuje dalje brojeve, a novinari u čitavom svetu staju na njegovu stranu.

Predrag Koraksić Koraks, karikaturista, kaže da „Šarli ebdo” nije štedeo nikoga.

– Mi nemamo takvu tradiciju. Kod nas se ne preteruje toliko, nemamo takvu oštrinu, satirična nota je manje zastupljena. Francuzi idu „do daske”. Mi ipak imamo neku meru. Ali takva je francuska tradicija u karikaturi. Meni je žao što ne mogu nekada na taj način da se bavim ličnostima i događajima, a imao bih razloga. Ipak se uzdržavam, vodim računa da nekog ne uvredim do daske. Valjda zato što nam tradicija nije takva.

Oni nisu imali unutrašnju cenzuru. Bili su omraženi sa svih strana. I od političara u samoj zemlji. Bavili su se i drugim religijama. Kritikovali su papu, imali aferu sa De Golom. Ali, ovi komentari čitalaca, koji kažu nešto u smislu „eto zaslužili su jer su preterivali” su zaista malograđanski.

Danas nemam uzvrtanu informaciju kako se doživljavaju moje karikature. Ćute.

Ja sam imao problem kada sam napravio jednu novogodišnju karikaturu. Nacrtao sam Miloševića kako prima zvanice. Dolaze svi negativni tipovi iz istorije – Musolini, Hitler, Staljin, pa i crtani kao što su Hogar ili Gargamel. Među njima je i Homeini. I onda je iranska ambasada slala demarš redakciji pa se redakcija izvinila.

Ivan Ejub Kostić, osnivač Balkanskog centra za Bliski istok, ističe da nikome ni u kom slučaju ne bi smelo da padne na pamet da zbog bilo koje uvrede posegne za nasiljem. Ovo što se desilo u Parizu je zaista stravičan zločin o kome mislim da ne treba ni raspravljati u kordinatama da li to vređa nekoga ili ne.

Svakako da su karikature koje su publikovane duboko sporne s tačke gledišta muslimanskih vernika, ali protiv toga se mora boriti argumentima i dozvoljenim sredstvima, a ne nasiljem. Takođe, ono što je dodatno strašno jeste da zbog ovakvih akata nasilja uvek trpe obični građani koji žive svoj život u skladu sa zakonima zemlje u kojoj žive i ne dele stavove ekstremnih ideologija.

Marina Vulićević