Ulaskom u NATO Đukanović osigurao mjesto na smetlištu istorije

Piše: Igor Pšenjičnikov

„Ostvariše se snovi idiota!“ – uskliknuo je sa veselim čuđenjem Ostap Bender, kada je konačno dobio dugo čekani milion od ilegalnog milionera Korejka. Sa tom scenom sasvim se prepliće ono što se dogodilo 28. aprila u Skupštini Crne Gore kada je većina (46 od 81-og poslanika) ratifikovala stupanje zemlje u NATO.

Njen predsednik Filip Vujanović i bivši premijer Milo Đukanović, koji su prisustvovali tom zasedanju, aplauzom su dočekali odluku poslanika. Bilo bi interesantno saznati da li su i koju suzu pustili? Jer, morali su. Naročito Đukanović, koji je tokom više od 20 godina – budući za to vreme to premijer, to predsednik – sa manijakalnom upornošću gurao Crnu Goru prvo na odvajanje od Srbije, a potom u NATO.

Ni za koga odavno nisu tajna – ni u Crnoj Gori, ni u susednoj Srbiji i na Balkanu u celini, a ni za njegove briselske i i vašingtonske pokrovitelje – tesne Đukanovićeve veze sa kriminalitetom. Srpska štampa je mnogo puta pisala da se u vreme ratnog haosa na teritoriji bivše Jugoslavije 90-ih godina Đukanović bavio švercom cigareta u Evropu.

Crna Gora je bila postala centar tog biznisa vrednog mnogo milijardi jer su švercovane cigarete preko Jadrana stizale u Italiju. Glavna figura u tom biznisu bio je upravo Đukanović.

Zna se i da je – posle istrage koju je vodilo italijansko pravosuđe – sud u Napulju odbacio zahtev da se Đukanović uhapsi samo zato što je tada imao premijerski imunitet.

Đukanović je veoma podesna figura za NATO, jer je apsolutno poslušan i njime se lako upravlja (zbog njegove prošlosti i količine kompromitujućih materijala koji protiv njega postoje). Đukanovićev „bekgraund“ je povodac u rukama zapadnih partnera. I, on zna: oslobodiš se povoca – završiš u zatvoru.

Crnogorski premijer koristio je zapadu Alijansu kao spravu za probijanje vrata tvrđava – najpre za iniciranje referenduma za odvajanje Crne Gore od Srbije 2006. godine, a potom – za njeno uvlačenje u NATO.

Narod protiv NATO

Odmah uvesti saveznu državu Srbije i Crne Gore u NATO početkom i sredinom 2000-ih Vašingtonu i Briselu je bilo apsolutno nemoguće, jer je Alijansa bombardovala Srbiju i Crnu Goru 1999-te.

U Srbiji i je i sada protiv ulaska zemlje u NATO 83,7 odsto stanovništva. U otcepljenoj od Srbije majušnoj Crnoj Gori – u čijem rukovodstvu su faktičke marionete – to je bilo mnogo prostije da se izvede.

Političke partije u Crnoj Gori podeljene su ne samo po gledanju na rešavanje socijalno-ekonomskih problema, nego i po odnosu prema stupanju u NATO. Međutim, čak i po podacima agencija za socijalna istraživanja koje su pod kontrolom crnogorske vlasti – protiv stupanja u NATO je 50 odsto stanovništva. Po podacima srpskih patriotskih organizacija, objektivne analize svedoče da je onih koji se protive preko 60 odsto.

O tome kako se Crnogorci odnose prema NATO, može se suditi po masovnim antinatovskim protestima, koji sa zavidnom učestalošću izbijaju glavnom gradu – Podgorici. Uostalom, u trenucima zasedanja parlamenta povodom ratifikacije zakona o stupanju u NATO – u staroj prestonici Cetinju, gde je i održano to zasedanje – takođe je održana antinatovska akcija.

Čim je Đukanović stavio na dnevni red pitanje ulaska u Alijansu, lokalni protivnici tog koraka su zatražili opštenarodni referendum. Njegov ishod je bio, a i sada je unapred poznat svima. Upravo zato Đukanović i njegovi, to jest njegova Demokratska partija socijalista (DPS), beže od iskazivanja narodne volje.

Referendum bi bilo veoma teško „kontrolisati“, za razliku od glasanja u parlamentu i od parlamentarnih izbora. Đukanoviću je lakše da se dogovara sa pojedinačnim poslanicima, ma sa koje da su partijske liste, nego sa celim narodom. Zato je za legitimizovanje ulaska zemlje u NATO i izabrao – ratifikaciju u Skupštini.

Izbori bez izbora

Ali, ni parlament mu – dok je trajao narodni protest – nije bio do kraja lojalan. Stoga mu je bio neophodan „neophodni sastav“. A on je bio obezbeđen na parlamentarnim izborima održanim 16. oktobra.

Crnogorska opozicija uopšte ne sumnja da su ti „izbori“ bili pokradeni od strane Đukanovića i njegove partije – upravo radi toga da bi se kroz parlament mogla „provući“ odluka o ulasku u NATO mimo opštenarodnog referenduma. Upravo onda kada je Đukanoviću bilo najpotrebnije da ubedi sunarodnike da Crnoj Gori preti spoljna opasnost i da joj je potrebna zaštita NATO – došlo je do masovnog hapšenja građana koji su tobože spremali državni prevrat. Za njegovo planiranje su i zvanična Podgorica i Zapad odmah optužili Rusiju.

Britanski „Times“ je, kao lutku iz sanduka, izvukao crnogorskog specijalnog tužioca Milovoja Katnića, koji vodi tu stvar. Jer, on navodno ima „dokaze da iza svega stoje ruske vlasti“.  Katnić se „zahvalio britanskoj i američkoj špijunaži na pomoći u istrazi“. Želeći to ili ne želeći, crnogorski tužilac je ukazao na one koji stoje iza te antiruske propagandističke kampanje.

Međutim, Crnogorci ne žure da se pomire sa svojom natovskom budućnošću.

Ne verujući u poštenje sadašnjih narodnih predstavnika u aktuelnom sastavu Skupštine, glavna opoziciona sila zemlje – Demokratski front – održala je 26. aprila  „Sabor izabranih predstavnika naroda Crne Gore“ – neku vrstu paralelnog parlamenta, – na kojem odlučila da organizuje svenarodni referendum na temu – treba li Crna Gora da bude ili ne treba da bude u NATO.

Nejasno je kako će to opstajati istovremeno sa oficijelnom verzijom stupanja Crne Gore u NATO. Jasno je samo da Crnu Goru čekaju makar novi narodni protesti.

Milo kao upotrebljena salveta

Ministarstvo inostranih poslova Rusije je povodom ratifikacije izrazilo žaljenje što se rukovodstvo Crne Gore i njegovi zapadni pokrovitelji“ nisu priklonili glasu razuma i savesti“.

Odluku o ratifikaciji bez uzimanja u obzir mišljenja naroda nazvalo je „demonstrativnim aktom kojim se gaze sve demokratske norme i principi“.

Sada je Đukanović, s obzirom da je po notama NATO već „odradio“ partiture odvajanja Crne Gore od Srbije i uvođenja zemlje u alijansu, postao beskoristan Zapadu.

Da li je čudno što je Đukanović, koji je preko 20 godina sa lakoćom prelazio sa položaja predsednika države na položaj premijera, i nazad, odjednom dao ostavku deset dana nakon izbora koji su bili uspešni za njegovu Demokratsku partiju socijalista?

Smatram da nije.

Vašingtonski kuratori su Đukanoviću oduzeli „tapiju“ na dalju vladavinu. Sada on Amerikancima ne vredi više od upotrebljene salvete. Mavar je odradio svoj posao.

Zato je njegova sudbina veoma maglovita. Neću se iznenaditi ako sud u Napolju obnovi istragu o švercu cigareta čiji je glavni akter, kao i ranije, upravo Milo Đukanović.