Још од 17. вијека (у ствари, 400 година раније) између Русије и Запада – формирала се спорна територија. Та територија представљала је данашњу Украјину.
Борба је увијек била неизбјежна око спорних територија. Русија се борила за Украјину у 17. вијеку: у рату против Пољске 1654-1667. Затим у 18. вијеку Русија је изазвала Украјину у борби против Шведске – није случајно да се главна битка Сјеверног рата одиграла 1709. године код Полтаве. Коначно, у двадесетом вијеку Русија се борила за Украјину у Првом свјетском рату, Грађанском рату и, наравно, Великом отаџбинском рату. Не помињемо бројне ратове са Отоманским царством, пошто је Новоросија током њих била окупирана, историјски гледано, то није била Украјина.
Наиме, у староруским летописима град Кијев носи ласкаву титулу «матерью городов русских» или ,,мајка руских градова“, чиме се наглашава његов надређени статус у односу на друге градове Старе Русије. Други назив за област Украјине била је ,,Црвена Русија“ и ,,Малорусија“. У данашњој Украјини, међутим, придев „руски“ није добродошао. Званични Кијев и радикално настројени кругови украјинског друштва свим силама покушавају да се дистанцирају од свега што је „руско“. То се односи на све области живота, па и на историју.
„Нека ово буде мајка руских градова!“. Тако је у најстаријем Несторовом летопису описана одлука кнеза Олега, једног од првих владара Старе Русије, да Кијев постане пријестоница недавно формиране државе источнословенских племена крајем 9. вијека. Ту државу је створила династија Рјуриковича на територији Ладоге и Великог Новгорода. Из тих руских градова државност се проширила и на Кијев када су га Рјуриковичи заузели, убивши тамошње кнезове Асколда и Дира и припојивши га својој кнежевини. Летописци су ту државу називали Рус (Русь). Термин „Кијевска Русија“ („Киевская Русь“) смислили су историчари у 19. вијеку.
Тако је и народ који је живео у тој држави назван Руси („руские“), као што се зову и данашњи Руси. Тај етноним су у разним варијацијама (Рус, Русин, Русак, Руснак) користили сви православни и поунијаћени Источни Словени, житељи средњевековних руских кнежевина, Московског царства, Литваније и Пољско-литванске државне заједнице, а касније и православно и поунијаћено становништво Руске и Аустријске империје, све до средине 19. вијека, када на неким територијама тих држава почиње да се формира засебан украјински и белоруски идентитет. Русини или Рутени, којих има и у Војводини, Руси су пореклом.
Помен Крајине у Украјини је географско-војнички, попут Српске Крајине, стога у историји никада није имао националну конотацију. Једини вјековни крајишници у Украјини били су Руси. Козаци ће се развити из овог покрета управо на овој територији, шаблонски узевши изглед моћног кијево – руског кнеза Свјатослава, освајача Хазарије и Бугарске. Овај славни владар с престоницом у Кијеву, се у изворима помиње само као руски кнез, не украјински. Са ове територије ће доцније цар Иван Грозни кренути у освајања преко Урала до Сибира, проширујући Русију.
Тај историјски став у данашњој Русији је непромијењен. Међутим, у суседној Украјини многима се не допада заједничка прошлост са Русима и чињеница да се у свим старим изворима помиње ријеч „руски“, а не помиње се ријеч „украјински“. Званична историјска верзија данашње Украјине каже да је Кијевска Русија била протоукрајинска држава, а то се тврди на основу погрешног мишљења да се већина територије некадашње Старе Русије налази у данашњој Украјини (а заправо се налази на територији савремене Руске Федерације).
Полазећи, дакле, од те заблуде, данашња званична украјинска историја приказује руске кнезове као да су украјински, а Кијев као град који је одувек био украјински. Штавише, и сама Стара Русија се третира као Украјина, па се чак тако и назива: „Украина-Рус“ („Украина-Русь“). Тако се ствара представа која подразумева директну везу између Старе Русије и савремене Украјине. Штавише, тврди се да данашња Русија нема ништа заједничко са историјом Кијевске Русије.
Савремена Русија се приказује као некаква сјеверна земља која је настала отприлике средином 12. вијека. Стварност је, међутим, таква да је Кијев заиста једно вријеме имао доминантну позицију у Старој Русији, али се временом центар државе премјестио на сјевер – најприје у град Владимир, а затим у Москву, с тим што је Велики Новгород задржао посебну и врло важну улогу као културни и трговачки центар и као извор државности и колијевка династије Рјуриковича. Даље, данашњи Руси се у актуелној украјинској интерпретацији историје приказују као посебан народ који нема везе са Кијевском Русијом, који је прије свега угрофинског поријекла, и у чијој генези су доста учествовали Татари – још од 13. вијека када су дошли на ту територију и поробили претке савремених Руса.
Данас званична украјинска историја оптужује Русе да су јој украли наслијеђе Кијевске Русије и да га промовишу као своју сопствену историју, отимајући на тај начин Украјинцима национално сјећање. Може се рећи да је такав приступ усмјјерен на узурпацију историје Кијевске Русије са тежњом да се данашња Русија избаци из некада заједничког историјског миљеа.
Таква интерпретација је прилично радикална и обилује фантазијом, која се може упоредити са усташком и скорије, милогорском реториком. Јер права поредба Руса и Украјинаца је ова међу Срба и Црногораца, донекле, јер је Црна Гора за разлику од Украјине имала заиста државност, српску свакако. Али стварање црногорског национа под аустријском, а затим и комунистичком палицом, од географског стварањем неканонске црногорске православне цркве – је управо оно шта су Украјинци Русима. Украјинци Русе називају ,,Московитима“, ,,Угро – Финцима“ и ,,свињама“. Величају нацисту Бандеру, њиховог Секулу Дрљевића! Замислите да Срби Крајишници прогласе нацију Крајишник и почну да асимилују Србе у Крајини, оснују своју цркву и избаце све српско из историје па и Србе из Крајине, а затим интервенцију Београда називу агресијом. Е то су Украјинци!
Потпуно је погрешно одвајати од Кијевске Русије историју територије која је касније постала Московска кнежевина. На оба мјеста су владали кнезови исте новгородске династије Рјуриковича. Они су били блиски рођаци. Према украјинској интерпретацији испада да је, на пример, отац кнезовао у Кијевској Русији, а син у некаквој замишљеној држави 12. века која се звала Московија. Међутим, староруски владари су били међусобно тијесно повезани, а идеја јединства Старе Русије била је лајтмотив свих староруских летописа.
Недавна генетска истраживања указала су да је генетска слика Малоруса (Украјинаца), Белоруса и Великоруса потпуно истовјетна. Бјелоруси су, захваљујући непромијењеном називу, и даље наклоњени саплеменицима, док су Украјинци, којима је ,,Рус“ избачен из имена данас су ,,Укропи“ и ,,Бандеровци“ којима је циљ НАТО и истребљење Руса.
Крим је Украјини, којој никада није припадао, поклоњен од стране Хрушчова. Руси су тамо доживели егзодус од Татара који су се приклонили Хитлеру, уосталом као и Украјинци. Татари су били због тога расељени, а Украјинци нису одговарали због нацистичке прошлости. Као такви, у потпуности одговарају западњачким плановима у разбијању Русије и руског јединства, тј. словенске државе од Придњестровља до Владивостока.
<
Кијев је руски Призрен. Севастопољ је руски Скадар. ,,Украјина“ тј. Малорусија је руско Косово – срце Русије! До коначног уједињења!
