Кад смо добро расположени, обично кажемо да велика књижевност људима доноси радост и развија им машту, али се рјеђе присјетимо да она понекад непогрешиво оцртава контуре будућих догађаја.
Желидраг Никчевић
Пише: Желидраг Никчевић
Кад смо добро расположени, обично кажемо да велика књижевност људима доноси радост и развија им машту, али се рјеђе присјетимо да она понекад непогрешиво оцртава контуре будућих догађаја.
Другим ријечима, понекад нам сурова збиља отвори очи за скривене аспекте књижевног дјела које смо мислили да познајемо до танчина, и тада наступа час „новог читања класике“.
Ево једног згодног примјера. Гогољева прича „Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович“ била је важан дио образовног програма у Совјетском Савезу и „околини“. Између осталог, по њој је снимљен популаран и солидан филм. Како се ова прича сервирала совјетским школарцима?
Поента је, наводно, у раскринкавању класних подјела: испада да је Гогољ први у руској књижевности тако јасно и беспоштедно исмијавао вулгарност, злобу и глупост тадашњих спахија-малограђана.
У међувремену, Гогољева прича као да се тек сад раскрива у својој чудесној проницљивости. Слободно се може рећи да је донедавно ни Руси нису правилно разумјели, тврдоглаво не увиђајући да је то у ствари злобна, али вјеродостојна карикатура Украјинаца, који су се генијалном руском писцу већ тада поприлично смучили.
Николај Васиљевич Гогољ
То је веома чудно слепило, јер Гогољ не само да није маскирао анти-украјински карактер свог дјела, него га је на сваки начин истицао. Обратите пажњу: код њега Иван Иванович није обични Иван Иванович, него Иван Иванович Перерепенко, а Иван Никифорович није само Иван Никифорович, него Иван Никифорович Довгочун.
Сви ликови у причи су Украјинци са идиотским презименима и идиотским начином понашања. И живе нигдје другдје већ у срцу украјинства – у Полтавској губернији, у градићу Миргороду.
Ни Перерепенко ни Довгочун нису племићи. То јест, они су племићи, али лажни, и Гогољ то стално наглашава. Немају никаквог образовања, туђи су им било какви духовни интереси. Први Иван редовно чита једну те исту књигу са одсјеченим корицама – као Чичиковљев слуга Петрушка – али зато са великом уживанцијом храни свиње и ћурке, резбари дрвене Заправо, Перерепенко и Довгочун су Адам и Ева украјинства, од којих исходе милиони савремених „самосвјесних“ Украјинаца. чиније и кашике.
Доказом племићког поријекла Перерепенко сматра записник о крштењу у књизи која се чува у цркви. На крају, испоставља се да је његов отац био свештеник, који му је и оставио „имање“ – парцелу близу мјесташца Миргород, гдје је само једна зграда окречена (све остале су украјинске глинене), а главни украс је огромна локва у центру, у којој се ваљушкају свиње.
Истина, кров те једине зграде је необојен, јер су фирнајс неопходан за фарбање Украјинци украли и појели с луком. Истог таквог поријекла је и „племић“ Довгочун – Перерепенков комшија, који се од њега разликује само већом грубошћу и примитивношћу – он по свом имању хода у „природном стању“.
Заправо, Перерепенко и Довгочун су Адам и Ева украјинства, од којих исходе милиони савремених „самосвјесних“ Украјинаца.
Занимљив је опис сукоба између украјинских „пријатеља“, који је довео до знамените свађе. Перерепенко је видио да Довгочун има стару сломљену пушку и почео да га мољака да му је поклони. Узгред буди речено, њему оружје уопште није било потребно; своју молбу је засновао на претпоставци да то оружје не треба ни комшији.
Кад Довгочун одбије да му дâ оружје, Перерепенко му уопште не предлаже да га купи, него да га размијени за свињу – што је, сложићете се, веома карактеристично.
<
Идиотизам прелази у саботажу
Дипломатски преговори двојице украјинских „племића“ доводе до даљих компликација.
Сусједи један другог малтретирају ситним зановетањима и свађама, идиотизам прелази у саботажу, кад огорчени Перерепенко преко ноћи претестерише комшији гусињак, и завршава се типично украјинским кукавичлуком и подлошћу, кад је пакосни диверзант одлучио да свог пријатеља с којим је 20 година био нераздвојан пријави властима.
Наравно, и Довгочун је дошао на исту бриљантну идеју: истог дана је сам написао доставу.
У тим пријавама Украјинци један за другог од власти траже сумануте казне: Перерепенко моли да се Довгочун окује ланцима и стрпа у затвор, а Довгочун захтијева то исто за Перерепенка, и још га ваљано избатинати и послати у Сибир.
Даље ствар поприма чисто украјински ток. Свиња коју Перерепенко нуди у замјену за пушку пробија се до локалне администрације и једе Довгочунову „пријаву“, након тога градоначелник од Перерепенка изнуди мито и – задовољан патријархалним решењем проблема – покушава да помири комшије.
Али ништа од тога. Довгочун одлучује да случају прида политичку боју. Користећи услуге плаћеног политичког консултанта, он пише доставу на надлежно више мјесто, оптужујући локалне званичнике за дослух са специјално посланом Перерепенковом свињом и на основу ове опасности захтијева да се покрене поступак а комшија утамничи.
И тако, племенити двобој украјинских властелина наставља се наредних 12 година. Прочитајте, подсјетите се. Гогољ на крају приче уздише: „Досадно је на овом свијету, господо.“ (Ово је свакако метафизичко уопштавање, али на позадини врло прецизних географских и менталитетских референци.)
Какав је украјински карактер, по Гогољу?
Дакле, укратко, какав је украјински карактер, по Гогољу? Украјинац је човјек сиров, који живи искључиво за материјалне интересе. Он све оцјењује са материјалне стране и даље од тога не иде.
Природна грубост и простаклук прикривају се (од Пољака усвојеном) галантношћу, до те мјере одвратном на позадини тупости и суровости, да украјинско „европејство“ производи потпуно супротан ефекат.
За Украјинца је карактеристична патолошка окрутност. Потпуна неспособност да се схвате душевни покрети и интереси других људи прераста у садизам. Препредена душевна организација садисту води у сталне конфликте, у којима изазивач неочекивано почиње да се понаша као мазохиста.
У сукобима је Украјинац кукавица. Дјелује подмукло, а главни мотив његове социјалне активности није жеља да се успостави нарушена правда, него кукавичлук. Фрустрација га тјера на хистеричне и неуспјешне иницијативе, прије свега на потказивање.
Није тешко примијетити да су се све те црте током следећих 200 година сачувале у дјевичанској чистоти, и чак су ојачале. И није се то десило зато што је Гогољ тако вјерно фиксирао национални карактер Украјинаца, него зато што је он то учинио у периоду његовог рађања.
Тако је Гогољ невољно испао један од архитеката украјинског карактера, а његово стваралаштво камен темељац „самобитне“ украјинске културе. Узгред буди речено, ни Гогољев „Ревизор“ није карикатурална представа Русије и руске провинције, него такође приказ независне Украјине, преобраћене у апсолутну фикцију.
Хљестаков је допутовао (очигледно у исти тај Миргород) из Петербурга. Раније је, као Хљестаковски, могао доћи из Варшаве, сад он као неки Хљестман или Хљестоу стиже из Берлина или Вашингтона, а из његове руке ждеру колачиће бесконачни Сквозник-Дмухановски, Земљанике и остали Бопчински и Допчински.
Па ипак, може се рећи да је у последњих неколико година руска народна самосвијест и без Гогољеве помоћи направила огроман корак напријед. Као прво, рекло би се да су Руси најзад разумјели какви су Украјинци, а као друго, неочекивано су схватили да у поређењу са веома блиским народом посједују изузетне квалитете: сажаљење, трпељивост, тежњу да се другоме помогне… Да нису злопамтила.
А гогољевска прича се наставља и ових дана, кад тетке, стрине и ујаци из Кијева и Харкова урлају преко телефона на своје московске, ростовске или новосибирске рођаке:
– Хеј, ви тамо, проклете сељачине! Цркли дабогда! Зашто нема новчаних уплата! Јесте ли ми припремили мјесто у болници? Морам да се лијечим! Што ћутиш? Одговарај!“
А рођаци одговарају: – Ох, држите се. Послаћемо нешто пара.
И дођите да се лијечите, снаћи ћемо се некако.
Па онда бришу сузицу: – Јадни Коља, Лена, Саша.
А из слушалице допире врисак: – Нисам ја за тебе никакав Саша, него Ойлейксьяньдр!!!
Слично раде наши Дукљани, изврћу све почев од језика, само да не буду Срби.