”Uhvati zasedu i čekaj…”

U globalnim razmerama Srbi su relativno malobrojan narod, koji živi na nevelikom prostranstvu i raspolaže skromnom ekonomskom, vojnom i drugom moći, ali se ponaša nesrazmerno tome, kao da je daleko snažniji, slično velikoj sili. Nije ovo samo parafraza konstatacije uglednog ruskog naučnika Konstantina Nikiforova. I mnogi drugi strani istraživači, naročito u sferi istoriografije, antropogeografije, etnopsihologije, slavistike, odnosno balkanologije, slično zaključuju. Poznavaoci međunarodnih odnosa, diplomatije, obaveštajno-bezbednosnih pitanja, geopolitike i geostrategije spremni su da tvrde kako Srbi imaju imperijalni duh.

Očigledno da u tome ima istine, ali zašto je to tako? Kako to da Srbi nepogrešivo prepoznaju i na način imperijalnih tzv. velikih naroda odgovaraju na prelomne istorijske izazove? Ne radi li se o arhetipskoj stvari? Da li se to zasniva na svesti o veličini u ranijim istorijskim razdobljima? Delikatnoj sudbini najzapadnijeg izdanka pravoslavne civilizacije? Carskom nemanjićkom nasleđu? Stalnoj borbi za slobodu i stradalničkom iskustvu? Poziciji na balkanskoj „vetrometini“ i „buretu baruta“? Ili, pak, činjenici da ipak „od Beča do Carigrada nema većeg naroda od našega“ (Cvijić)?

DILEME NA ISTORIJSKIM ČVORIŠTIMA

Postoji, međutim, čitava škola mišljenja, sa više rukavaca, da su Srbi u prelomnim istorijskim trenucima ipak donosili pogrešne odluke i zbog toga plaćali visoku cenu, te da je sa stanovišta dalekosežnih interesa i posledica trebalo da postupe drugačije.

• Tako, na primer, kada je Stefan (Prvovenčani) 1217. dobio krunu od pape, da li je na istoj liniji trebalo da ostane njegov brat Sava, a ne da 1219. u Nikeji zatraži i dobije crkvenu samostalnost, trajno vezujući izrazitu većinu Srba za pravoslavni svet, za Istok, a ne za Zapad?
• Ili, kada se 1389. knez Lazar suprotstavio osmanskoj „ordiji“ i opredeljenjem za „Carstvo nebesko“ Srbe trajno obeležio “Kosovskim zavetom“, zar nije bilo pragmatičnije da „ispregovara“ sa sultanom Muratom, umesto što je njegova „Pirova pobeda“ u stvari značila Srbima dugotrajno ropstvo?
• Odbijajući Firentinsku uniju 1439, što latinska crkva nije i nikada neće zaboraviti i oprostiti, nisu li Srbi u tom prelomnom trenutku dugoročno odredili ne samo sopstvenu, već i evropsku i hrišćansku budućnost?
• Umesto što su 1690. krenuli u Veliku seobu i tako u Staroj Srbiji „otvorili prostor“ za masovno arbanaško doseljavanje, je li bila bolja odluka Srba da ostanu, sklone se u lokalne zbegove, istrpe neko vreme osmanski zulum i sačuvaju kolevku srpskog identiteta, istovremeno „geopolitičku makro-tvrđavu Balkana“?
• Prilikom podizanja Prvog srpskog ustanka da li je geopolitički timing bio adekvatan ili je trebalo sačekati još dublju krizu „bolesnika na Bosforu“, a prilikom pokretanja Drugog srpskog ustanka da li bi oslobođenje bilo brže i kompletnije da je stavljen u kontekst svebalkanskog pokreta protiv osmanskog okupatora?
• Kada je 1903. izvršena dinastička smena Obrenovića, koji su hteli-ne-hteli imali progermansku orijentaciju, Karađorđevićima, koji su manje-više bili usmereni na englesko-francusku stranu, može li se prenebregnuti da je to za Srbe istovremeno značilo preorijentaciju od geopolitički imanentnog telurokratskog ka neodgovarajućem talasokratskom habitusu?
• Budući da je 1915. nuđeno – doduše kao kolateralni ishod – stvaranje znatno uvećane, nacionalne tzv. proširene Srbije koja bi obuhvatala ne sve, ali većinu srpskih zemalja, zar nije odbijanjem te opcije učinjena kardinalna greška u ime stvaranja multinacionalne jugoslovenske tvorevine 1918. koja će skupo koštati srpski narod?
• Pučem 27. marta 1941. i odbacivanjem pristupa Trojnom paktu Srbi su se, istina, poneli hrabro i slobodoljubivo, ali postavlja se pitanje da li su mogli da postupe mudrije, tj. da tim činom ne izazovu osvetnički nacistički gnev i sopstvene velike žrtve?
• Nevoljnim, ali ipak pristankom na „razbi-raspad“ SFRJ duž titoističkih republičkih granica umesto duž aproksimativnih međa konstitutivnih naroda, nisu li na toj istorijsko-geopolitičkoj raskrsnici Srbi skrenuli na pogrešan put sa nesagledivim negativnim posledicama?
• I ključno pitanje: opredeljenjem zvanične politike za integracije u organizacije strane, Zapadne civilizacije – prvenstveno u nenaklonjenu EU, što (ne)posredno znači i u još nenaklonjeniji NATO – a suprotno volji izrazite većine Srba, stupa li se tako na očiglednu stranputicu i čini li se tako dugoročna, nepopravljiva greška?

NUŽNOST NACIONALNOG STRPLJENJA IZDRŽLJIVOSTI

Ovo su samo neke, ključne dileme, a ima ih mnogo više. I ne radi se o ispraznom „šta bi bilo da je bilo“, već o strateškim nacionalnim opredeljenjima. Pri tome, Srbe delimično opravdava što su o sopstvenoj sudbini mogli sasvim malo da odlučuju, budući da su to činile mahom velike sile shodno svojim interesima na geopolitički prvorazredno važnom Balkanu, tom „preciznom seizmografu“ globalnih geopolitičkih potresa. Stoga, krilatica „Balkan balkanskim narodima“ možda lepo, primamljivo zvuči, ali je utopistička. Pre bi se moglo reći da je „Balkan isuviše važan da bi bio prepušten (samo) Balkancima“.

Srpski književnik Milovan Danojlić jednom prilikom je lucidno primetio: „Od sile se nećeš odbraniti ni logikom, ni istinom. Uhvati zasedu i čekaj, vek-dva, dok ti se ne namesti.“ Ovome bi se mogle dodati samo još dve, egzistencijalno važne stvari:

• Prva, da Srbi, a s obzirom na svoju poziciju, moraju minuciozno, kontinuirano, čak na dnevnom nivou da prate globalna i regionalna geopolitička kretanja kako bi prepoznali trenutak kada će prilika da se „namesti“ i reagovali adekvatno, shodno svojim nacionalnim interesima.
• Druga, da Srbi pogodnu geopolitičku konstelaciju ne čekaju pasivno, nadajući se da će im isključivo neka velika sila odraditi posao, nego da aktivno i na unutrašnjem i na inostranom planu „pripremaju teren“ za odlučnu akciju kada za nju dođe vreme, vodeći računa da u odsudnom trenutku (ponovo) ne naprave grešku.

(Naj)povoljniji opšti geopolitički i geostrategijski uslovi za ostvarivanje ključnih nacionalnih ciljeva – a to su, uglavnom dva, oslobođenje od tuđinske vlasti i ujedinjenje većine srpskog naroda i srpskih zemalja u integralnu nacionalnu državu – ne pojavljuju se često. Možda samo nekoliko puta tokom nacionalne istorije. I to obično posle velikih ratnih sukoba svetskih, kontinentalnih i regionalnih razmera, kada se uspostavljaju nove interesne sfere, vrše velike političko-teritorijalne promene i redefinišu granice.

Naravno, neophodan preduslov je da Srbi budu na pobedničkoj strani, te da sa silama-pobednicama imaju kompatibilan civilizacijsko-geopolitički identitet i sa njima ostvare dugoročnu simbiozu interesa, odnosno da se samopreporuče kako bi „maleni srpski čamac privezale za njihov veliki brod“. Takve ukazane šanse se ne smeju propuštati i postupati nacionalno kratkovido, neodgovorno i bez procene o negativnim posledicama kombinacija kakva je bila ona o stvaranju jugoslovenske države 1918.

Ne treba zaboraviti da je ne manje važno da se prilikom negativnih otklona istorijskog klatna, kakav je bio 1990-ih kada su ojačali i udružili se srpski suparnici, takav period prođe sa minimalnim gubicima.

BITI NA PRAVOJ STRANI BUDUĆNOSTI

Na šta ukazuju geopolitički trendovi, odnosno da li u vremenu koje dolazi nastaje povoljnija konstelacija za rešavanje srpskog pitanja, kako prepoznati kritičan trenutak i šta u tom smislu učiniti?

Unipolarnost kao sistem, globalizam kao „ideološka potka“ i hegemonija SAD na čelu „kolektivnog Zapada“ koji su se pokazali kao izrazito protivsrpski nastrojeni očigledno silaze sa scene. Indikativna je američka (trampistička) poruka da se „neće mešati“ u unutrašnja balkanska pitanja, što je neuporedivo povoljnije od ranijeg stava da „imaju nezavršena posla na Balkanu“. Ali, prema njoj treba biti krajnje oprezan, a još oprezniji prema destruktivnom delovanju „ranjene EU“, naročito Nemačke, Austrije i nekadašnje članice Velike Britanije.

Suprotno tome, multipolarizacija kao recentni proces, resuverenizacija kao „povratak normalnosti“ i jačanje Kine, Rusije, Indije i nekolicine ostalih „geostrateških igrača“ (Bžežinski) sve brže dovode do temeljnog preuređenja sveta i stvaranja preduslova za srpsku nacionalnu renesansu. Adekvatan momentum daće globalna geopolitička rezultanta:

• s jedne strane, kada uticaj SAD bude sveden mahom na pan-američku zonu, tj. na zapadnu hemisferu, te kada centrifugalnost unutar EU dovede do njene implozije ili suštinske transformacije u smeru „Evrope nacija“;
• s druge strane, kada nakon okončanja sukoba u ukrajinskoj areni evroazijske sile strukturišu „mega-kontinent“ u vidu interesnih sfera tako da veći deo Balkana bude uključen u „(Pro)Ruski veliki prostor“.

U tom kontekstu, Srbi ne bi trebalo da „sede skrštenih ruku“, već da „čine ono što je do njih“.

Na unutrašnjem planu trebalo bi uspostaviti srpsku integralnost na svim poljima gde je to moguće (ekonomskom, obrazovnom, naučnom, kulturnom…) i u takvom stanju pripremljenosti dočekati priliku za političko-teritorijalno ujedinjenje. Da bi „pijemontizam“ Srbije došao do punog izražaja, potrebno je ukloniti rezidualne, a još uvek snažne razarajuće elemente jugoslovenstva i ugledajući se na Republiku Srpsku preobraziti je u istinsku srpsku nacionalnu državu.

Na polju međunarodnih odnosa neophodno je prvo korak-po-korak, a potom definitivno odustati od „evropskog puta“, kojim, istini za volju, nikada i nije trebalo kretati. Drugim rečima, mora se (nominalno) srpskoj političkoj nomenklaturi i velikom delu ekonomske i intelektualne elite oduzeti prigrabljeno pravo da naciji nameću rastrojenu, šizofrenu poziciju, vodeći je ka neodgovarajućoj civilizacijskoj i geopolitičkoj grupaciji opadajućeg, dekadentnog i dokazano antisrpskog Zapada.

Srbima i srpskim zemljama mesto je uvek bilo, a naročito je sada, na dinamičnom, tradicionalističkom Istoku, prvenstveno onom identitetski istovetnom pravoslavnom i telurokratskom. Srpski narod i buduća celovita nacionalna država pripadaju geopolitičkom Balkanu, a Balkan nema evroatlantske, već „evroazijske osobine“, kako bi rekao Cvijić.

Izvor: agleeyeexplore