• Поглед

У весељу издишу членови

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Пише: Борис Јовановић

Ни­је баш све та­ко цр­но. Ви­ше је, она­ко, цр­но­гор­ски. Црн­пу­ра­сто. Сив­ка­сто са цр­ним пре­ли­ви­ма. Црн­ка­сто про­ша­ра­но си­ви­лом. Бо­гат ко­ло­рит за­му­ћен не­ка­квим чу­де­сним ка­тун­ским сфу­ма­том. У ду­би­ни си­ви­ло, у пр­вом пла­ну цр­ни­ло. Или на­о­па­ко. Игре бо­ја ко­је до­во­де до ус­хи­ће­ња. Цр­но-си­вог. Сив­ка­сто-оцр­ње­ног. Све за­ви­си од рас­по­ло­же­ња. Или од пер­спек­ти­ве по­сма­тра­ча. Аутор­ско на­дах­ну­ће не до­ла­зи у пи­та­ње. Па­ле­та је уви­јек бо­га­та. Дви­је ро­ђе­не бо­ји­це и ње­не се­стре-ни­јан­си­це…

Све је баш она­ко ве­се­ло. Ве­се­ло к’о Каф­ка. Раз­дра­га­но к’о До­сто­јев­ски у мон­те­не­гро-фа­зи. Раз­и­гра­но к’о Бе­кет кад се на­пи­је ег­зи­стен­ци­јал­ног елик­си­ра. Елик­си­ра од гор­ких тра­ву­љи­на из­ни­клих у на­шим рај­ским вр­та­ча­ма из ко­јих се не ви­ди не­бо, или се, за ви­дје­ла, ви­ди цр­но-си­ва оп­на про­бу­ше­на на­дом у оно што не до­ла­зи. До­бар осје­ћај. Не би би­ло бо­ље ни код оног си­вог Берг­ма­на. Ни код оног сив­ка­сто­цр­ног Пе­тро­ви­ћа што је оно­мад на­ср­нуо ка­ме­ром на Се­о­бе Цр­њан­ско­г оте­кле од мо­кри­не и ме­лан­хо­ли­је…

Све је баш, она­ко, осми­шље­но. До крај­њег бе­сми­сле­ни­ја. Пит­ки освје­жа­ва­ју­ћи отров­чић. Као код оног Хар­мса. У оној ње­го­вој нај­ап­сурд­ни­јој фа­зи. Као он­да кад је Хармс јед­не ве­че­ри са­мом се­би от­при­ли­ке ре­као: Пре­тје­рао си. И до­дао: Ни­је баш све ова­ко. Вје­ро­ва­но је мал­чи­це ап­сурд­ни­је. И то мал­чи­це је пра­ви за­чин жи­во­ту ко­ји је ина­че и на­стао по ка­лу­пу мал­чи­це бо­љег и мал­чи­це го­рег. Ка­ши­чи­ца, зе­мља­че, а не ку­тла­ча. У ка­ши­чи­ци је ужи­так, ка­пљи­ца не­за­мјен­љи­ве нео­до­љи­ве нај­ро­ђе­ни­је би­је­де без ко­је се не мо­же за­ми­сли­ти ни до­бро ју­тро ни ла­ка ноћ­ца…

Све је баш она­ко уми­ља­то. Као код оног Бу­ла­то­ви­ћа кад се раз­ње­жи, па кад опла­ку­је сви­јет очи­ма ко­јих не­ма. Или­ти ду­шом ко­ја је утр­ну­ла. А по­не­кад и ср­цем ко­је се пре­тво­ри­ло у не­ки дру­ги ор­ган ко­јем је мје­сто у при­зе­мљу, а не на спра­ту, ма­ло ули­је­во. Не­ма ви­ше, или као да не­ма, те по­зна­те адре­си­це. Гру­ди, ма­ло ули­је­во, та­мо гдје је не­кад, ваљ­да, брек­та­ло ср­цу­лен­це,гдје је ли­скао пла­мен и пје­вуц­као жар…

Све је баш она­ко, зе­мљач­ки. Као код оног Шће­па­но­ви­ћа. Она­ко шће­па­но­ви­ћев­ски. До­че­клиј­ски, што би се у на­шим сив­ка­сто­цр­ним или црн­ка­сто­си­вим го­ра­ма ре­кло. До­че­клиј­ски, ср­дач­но, као да си пред брон­за­ним спо­ме­ни­ци­ма по­ган­шти­не, а не пред нај­бо­љим љу­ђи­ма и ју­на­ци­ма, по­зна­тим по све­му, по­нај­ма­ње по до­бром…

Све је баш она­ко, по­та­ман. Као Про­кру­сто­ва по­сте­љи­ца. Она­ко сун­ча­но и при­јат­но као Ка­ми­је­ва пла­жа баш оно­га да­на ка­да је онај Мер­со ура­дио баш оно. Она­ко би­стро и пит­ко као Фи­не­га­но­во бде­ње оног под­лог Џој­са ко­ји је она­ко од ша­ле, о ја­ду за­ба­вио ци­је­ли сви­јет. Ма све је ок, као код оног Бу­ков­ског ко­ји је сва­ком ду­пе­глав­цу, ма­мла­зу, ба­ра­би, а на­ро­чи­то се­би, про­на­шао мје­сто. До­бро, пра­во мје­сто у нај­рај­ски­јем вр­ти­ћу жу­ђе­ног па­кла…

А ли­је­па је, баш дра­же­сна, ова на­ша ма­ле­на го­сти­о­ни­ца ко­ју за­пљу­ску­је пла­вет­но-авет­но мо­ре. А на­ро­чи­то је за­пљу­ску­је не­што дру­го, што и ни­је за оне са сла­би­јим сто­ма­чи­ћем. А још уви­јек има и та­квих љу­до­жде­ра ко­ји са­свим ла­ко по­ква­ре сто­мак. Ко­ји­ма сме­та и слат­ко и при­је­сно и пре­пе­че­но и пре­сла­но, али им не сме­та, да с вре­ме­на на ври­је­ме, кад окол­но­сти та­ко на­ла­жу, ча­ла­брц­ну, у име ви­ших др­жав­них ин­те­ре­са, жи­во­тић не­ког му­че­ни­ка. Не сме­та им да, у скла­ду са ло­пов­ско­пар­тиј­ским ин­те­ре­си­ма, про­жде­ру не­чи­ји ку­ће­рак са окућ­ни­цом, не­чи­ји оџак или не­чи­ји гроб. Баш она­ко, ла­га­но- кун­де­ров­ски, у сласт…

Во­ле се на­ши до­ма­ћи­ни. Као што се у ста­рим по­ви­је­сти­ма, ка­жа­ма и сми­ца­ли­ца­ма во­ле Ка­ин и Авељ. Во­ле и да нам при­у­ште за­до­вољ­ство, да нам ука­жу до­ма­ћин­ско по­што­ва­ње баш као пре­кју­че Оно­ме на кр­сту. Ни на кр­сту вам ни­је ло­ше, по­ру­чу­ју др­жа­во­твор­ци, шта би тек би­ло са ва­ма да не­ма кр­сто­ва, као што не­ма ни не­ба, док има нас…

Мо­ра се по­не­што и жр­тво­ва­ти за ову сре­ћу ко­ја нас је уне­сре­ћи­ла. За ову ди­во­ту ко­ја нас је уна­ка­зи­ла. За ове на­ка­зе ко­је су нам до­ди­ја­ле. За ово до­ди­ја­ва­ње ко­је ће до­ди­ја­ва­ти док има ко­ме. А има. Све је ви­ше оних ко­ји су у ме­ђу­вре­ме­ну оја­ђе­ност при­хва­ти­ли као је­ди­ни на­чин да се оја­ђе­но жи­ви. Ло­ги­ка чи­ни чу­да у на­шим го­ро­мла­ти­ја­ма. Баш као бу­буљ у гла­ву или гла­ва у бу­буљ. За­ви­си од пер­спек­ти­ве и по­да­нич­ких по­вла­сти­ца…

Мо­ра се не­што и пре­тр­пје­ти за ово што нам се уми­је­си­ло и за­ка­ча­ма­чи­ло. Мо­ра се као што је он­да мо­рао и онај пра­вед­ни Јов. Во­ле бо­го­ви да се игра­ју баш као у ста­рим пи­сми­ма и још ста­ри­јим ска­ска­ма и пре­да­њи­ма. За­и­гра­ју се и на­ши бо­го­ви и њи­хо­ви аси­стен­ти и из ра­зо­но­де, тек она­ко, уц­ме­ка­ју, упр­ска­ју, оба­ље­же, окр­ва­ве, за­пљу­ну, ка­ко кад и ка­ко ко­ме. Не­ка­да и за­ка­ле­ме као опа­ки гра­ди­на­ри, па ње­гу­ју, као све­ти­њу, оно што је на­кри­во на­ра­сло, а от­фи­ка­ре, као Ње­го­ше­ву гла­ву, оно што је мо­гло да бу­де да је би­ло…

Баш је кул овај оп­ти­ми­зам. Овај наш, са са­мо­га вр­ха. Или са нај­ду­бљег дна. И то што из­ди­ше, а на­шло се у на­сло­ву, не­ма ве­зе са гла­вом. Ни са ср­цем. Ни са оним што смо мо­гли би­ти. Да нас је би­ло, као што нас не­ће би­ти ­он­да ка­да нас бу­де. По ми­шље­њу оног Си­о­ра­на. Или не­ког на­да­ре­ног на­ки­ће­ног Сер­ба ко­ји пје­ву­ши и кад му се пла­че…

(Феномени)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: