U sivoj zoni evropskog genocida

Piše: Sergej Aleksandrovič Mačinski, potpukovnik, dobrovoljac

Obilazak ratišta. Divlje šume, močvarna polja obrasla žbunjem, blato i njive; shvatio sam da je i divljina ovih mesta – rat. Ranije su tu bila sela, zaseoci, salaši. Ljudi su ovde živeli, ali ih je rat oterao iz njihovih staništa i srušio im kuće.

Evropa je ponosna na svoju istoriju. Dvorci, vekovima stara kamena zdanja sa istorijom porodica koje su u njima živele od davnina. Mi to ne možemo da pokažemo, ne možemo da se ponosimo kućom koju je srezao naš pradeda, jer su njihovi evropski dedovi i pradedovi spalili naše kuće, pretvorili naša sela u front i pepeo. A na kraju ratova, ni na pepelište nismo imali kome da se vratimo, jer su od Buga do Odre naši pradedovi-oslobodioci završili u masovnim grobnicama koje, kao hijene, sada rasturaju potomci oslobođenih.
Nekad asfaltni put, razbijen u ruševine. Vozeći automobil ovuda, možete za nedelju dana postati as reli trka. Brzina je važna kako vas ne bi pogodili. Kontrolni punkt ostavljen od trupa koje idu napred, crvene zastavice „Čuvaj se mina!“, kapi krvi na zlatnom nepokošenom žitnom polju. Okuka i – „siva zona“.
Prevrnuti, izrešetani, ostavljeni na ivici puta mrtvi automobili. Gusenica tenka pogođena zarđalom zmijom zavlači se u jarak pored puta kao bizarni udav. Kuće. Mrtve, ratom pobijene kuće. Nečiji dom, nečiji ponos, nečija mala porodična istorija.
Prozori pokidani eksplozijama. Sa žalobnom škripom šarki, vrata koja stenju, kao u bolu. Krovovi srušeni udarima teških granata, kliznuli na bok, kao kapa seoskog pijanice.
Kapije i ograde izrešetane mecima i gelerima, mrlje od rđe uokviruju pocepane rupe. Nokautirani, kao da ih je istovarilo čudovište po imenu Rat, uglovi i zidovi kuća. Obod sela.
U centru kuće, spolja netaknute, ali su i njih pljačkaši i vreme ubili, nateravši ih da ulicu rasturenu tenkovima gledaju praznim očnim dupljama prozora ispalih iz okvira.
Mrtva tišina i šuštanje smeća koje vetar razgoni po mrtvim ulicama.
Smeća? Ovde vetar pritiska uz ogradu i trese dečiji crtež, kućicu, dim iz odžaka, sunce, svet…
Stara fotografija utonula u zemlju, a srećna porodica se na njoj smeši. Gde su oni, jesu li živi? Fotografija je stara, možda su poginuli još u prošlom ratu. Neko je ovu fotografiju pažljivo čuvao dok nije došao novi rat. A gde su oni koji su je čuvali?
Gde su svi koji su ovde živeli? Jesu li su živi, mogu li se ponovo vratiti i udahnuti život sivoj zoni?
Ko je ubio ovo selo? Rat! Ko je opet započeo ovaj rat? Susedi! Da, kao i uvek, Evropa!
Kako? Pa, u principu, kao i uvek – slatkim glasom na uvo budalama je šaputala da su „sjajni”. Da svoju „veličinu“ treba da dokažu prostim ubijanjem Rusa. Ubijte Ruse u sebi i ubijte one koji žele da zadrže svoju ruskost. I vatra rata u Donbasu je počela da gori, da plamti između onih koji su prodali sve rusko, ubili Rusa u sebi i postali „veliki“, okićeni kukastim krstovima koje je Evropa potegla iz ormana, i onih koji nisu hteli da izdaju sebe i svoje pretke.
Genocid – to nisu samo direktna pogubljenja i ubistva, to nisu samo streljanja i mučenja. Genocid – to su napuštena i porušena sela, i ljudi koji su poginuli za pravo da govore svojim maternjim jezikom, koji se nikada neće vratiti na pepeo i grobove svojih predaka, to su nerođena deca i dečaci koji nisu postali očevi.
Genocid – to je siva zona u glavama ratom razorenih muškaraca i žena koji su izdržali rat.
Genocid – to su Rusi koji su ubili Ruse u sebi i postali izdajnici, koje je zavetna kultura već odbacila a tuđa kultura ih nikad neće prihvatiti kao jednake.
Tiho se šunja automobil oko mrtve zone. Čak i motor kao da se utišao i šušketa, plašeći se da prekine mrtvu tišinu.
Ovuda u autobusima sa otvorenim prozorima treba da provozate evropske i američke „jastrebove“! Ovde možete svojom kožom da osetite kuda oni vode ovaj svet.
Jer mi nećemo odustati. U našoj istoriji osetili smo disanje rata više nego jednom ili dva puta. I uvek ovako, do tla, do kamenčića, do žeravice, palili su nas i ubijali. A mi smo ustajali.
Dolazili i opraštali! Ali čak i naše strpljenje ima granicu. Neka ne misle da možemo biti drukčiji od naših predaka. I da nas oni, uhranjeni i zadovoljni, mogu oterati u ćošak i proširiti sivu zonu na celi svet.

(Preveo Ž. Nikčević)