U Beogradu održana promocija zbirke pjesama ,,Vila sa Košara”

Svečana sala Doma vojske u Beogradu bila je premala za sve koji su sinoć želeli da prisustvuju promociji zbirke pesama „Vila sa Košara“, Nevena Milakovića, pesnika „koji je rasplakao čitav jedan narod“!

Zaista veličantsveno veče posvećeno Milakovićevom stvaralaštvu uveličao je hor Ministarstva odbrane Republike SRbije, koji je emotivnim izvođenjem pesama „Vile sa Košara“ i „Ječam žnjela“ rasplakao publiku, no te nisu bile suze žalosti i jecaja već svedoci onoga što poeszija Nevena Milakovića jeste: pisana rukom a ispisana dušom, dušom čoveka koji je u svakom stihu svoji pesama i umirao i vaskrsavao.

Veličanstvenu promociju je govorom otvorio Veselin Dželetović, književnik, zatim se publici obratio Miloš Janković, predsednik Udruženja književnika Srbije rečima: „Proznajem, bratski, nemrziteljski, pesnički, mom bratu po peru Nevenu na svakom stihu iz „Vile“. Doduše, pravdam i tešim svoju zavidljivost time da tu pesmu, zapravo, i nije napisao on- iako je pisala njegova ruka- nego da je „Vilu sa Košara“ napisao onaj Koji nad svima nama bdi i čijom se milošću i promislom sve i događa, pa i rađanje takve pesme- po mom skromnom sudu- jedne od najbolje ikad napisanih na srpskom jeziku“, istakao je Janković, napomenuvši da su mnoge pesme Nevena Milakovića: „Nadnaravne i nadumne, neomeđene merljivim i vidljivim“…

Nakom predsednika Udruženja kljiževnika Srbije skupu se obratio Mihailo Medenica, novinar našeg portala, istakavši da je čitavo stvaralaštvo Nevena Milakovića lek zaboravu, kojem smo kao narod, nažalost, skloni.

– Nevenovi stihovi su međaši koji nam jasno kaszuju ko smo, odakle smo i kuda nam valja ići, jer bez sećanja i pamćenja nismo ništa do zalutali u magli bezrečja i bez identiteta! Milakovićeve pesme su krajputaši pred kojim nam valja saztati i pročitati šta na njima piše, kako bismo za vjekve zapamtili zbog čega smo narod stradanja i slave! U svakom stihu Neven je sebe raspeo, sebe neštedimice dao, za svaku rimu je postradao ne žaleći glavu jer zna da ona nije ono najvrednije što imamo, već ono za šta je imamo dati- za život večni i pamćenje da smo postradali jel valjamo, i da smo zbog toga narod vaskrsni! Nevenova poeszija je vapaj Srbina pod zemljom, na njoj i nad njom…- podsetio je Medenica.

Bezamalo Liturgijsko veče, Neven Milaković je „pričestio“ recitujući nekoliko svojih pesama, od kojih je sigurno najznajčajniji i najbolji sonetni venac o Jasenovcu, koji je i prema njegovim rečima pesma svih njegovih pesama, koja je, nažalost, ostala u senci „Vile sa Košara“, no to nije senka mraka koja potre i skrije već bdi nad Nevenovim stihovima koji su ga za života nadživeli, okrilatili se i otrgli, postavši nenadpevani tropari Srbiji.

Na posletku, nakon Milakovićevog kazivanja pesama, veče je priveo smiraju Dejan Spasojević, izdavač knjige, privilegovan što je ukoričio ono što ni vekovi neće moći da saberu i smeste među korice.

Mera Milakovićeve poezije je večnost, ona je jedini „izdavač“ koja će njegovo stvaralaštvo zaista moći da omeđi.