Најважније одлуке о Војводини после 1945. године, а нарочито оне које су имале лош утицај на грађане сјевера земље и српски народ, по правилу су доношене у Београду.
Историчари који буду писали о Србији нашег времена неће имати тежак посао. Једно од најважнијих питања – мотиве – учесника и твораца историјских збивања неће морати да реконструишу са великом муком и уз превише претпоставки. За поједине катастрофалне државничке одлуке, лоша политичка рјешења, штетне приватизације, бизарне политике у просвети, култури и медијима… биће јасно зашто су донесене или осмишљене већ на основу прилика или времена када су обнародовани.
Криза око Статута АП Војводине, једног дубоко сепаратистичког, недемократског и суштински немодерног правног акта, траје од часа када је прије пет година донесен.
Лишена демократског легитимитета, аутономија Војводине је, суштински – посебно након што се 1918. српски народ са обје обале Саве и Дунава ујединио у једну и недјељиву националну државу – питање одлуке олигархија из Београда.
Зато су најважније одлуке о Војводини после 1945. године, а нарочито оне које су имале лош утицај на грађане сјевера земље и српски народ, по правилу доношене у Београду.
Уставни суд Србије је прије извјесног времена огласио неуставним велике дјелове Статута.
Стручна јавност у Србији је о том питању и раније углавном била јединствена. Основана је једна радна група која је дала своје предлоге како измијенити одредбе статута које не само да угрожавају суверенитет државе Србије и права српског народа, већ су по својој суштини биле застареле и нису имале упоредника у европској, а нарочито у источноевропској пракси.
Исправне предлоге радне групе, које су анахрону и суштински штетну аутономију колико-толико уподобљавале уставу, нису прихватиле политичке странке заступљене у Скупштини АП Војводине, са изузетком ДСС-а, нити све одреда странке у Народној скупштини Србије.
Оне су, напротив, углавном постигле назовикомпромис тако што су поред неуставних рјешења додавале рјешења предложена од радне групе.
Тако је главни град Војводине умјесто „административног центра“ постао „главни град покрајине“.
Војводина је, за разлику од остатка Србије, земља „националних заједница – националних мањина“ (устав познаје само друге, што ће рећи да српски народ опет није споменут у првом члану статута).
Вјештачка застава и грб сада су стављени у раван са традиционалним знамењима Српске Војводине и сада ће моћи да буду употребљавани и једни и други…
Ако желите да осјетите шта је то труло у држави Србији, и то намјерно остављено да труне, треба само да погледате које су приватизације извршене када је рецимо убијен премијер, које су одлуке донесене када је хапшен неки хашки оптуженик, за која ослобађања су чекане параде хомосексуалаца, а какве су „жабе гутане“ пред неку донаторску конференцију или доношење буџета САД…
Судећи према околностима потопа који нас је ових дана снашао, одлука Народне скупштине Србије о усвајању бесмислених измјена статута буди основане и снажне сумње.
Српска напредна странка данас има апсолутну подршку бирача и довољну већину у свим установама српске државе да спроведе сваку своју одлуку. У случају превремених покрајинских избора, тамо би однијели побједу чак увјерљивију од оне постигнуте у марту на републичким изборима.
Дакле, потреба да постижу компромисе, и то труле, са ЛСВ-ом, СВМ-ом и другим странкама, посебно када су таквим споразумима релативизоване одлуке Уставног суда и препоруке радне групе за измјену Статута, може да буде објашњена само попуштањем пред неформалним притисцима страних држава које желе дугорочно слабљење веза АП Војводине са остатком наше државе.
Та политика може бити мотивисана финансијским уцјенама пошто се наша држава већ седам година задужује умјесто да се реформише и суочи с кризом која временом, посебно сада, после великих поплава, постаје све тежа и сложенија. Ауторитарни образац који нажалост слиједи и садашња популистичка Влада Србије подразумијева избјегавање демократске дебате и доношење свих одлука у наводном сагласју, у некаквом маниру концентрационе владе, националне саборности која није постигнута око неке велике одлуке, већ напротив око непрекидне и сталне подјеле одговорности која поништава постојање било какве опозиције.
Све опозиционе странке су намирене: или су добиле дио моћи и новца који им према изборним резултатима не припада или су избјегле медијску сатанизацију и остраковање.
Исход знамо. Тако је у прошлости одлагано црногорско и косовско питање… Када коначно заврше са Косовом и покушају укидање демократских права српског народа у Републици Српској, дипломатије САД, Велике Британије и Њемачке окренуће се сјеверу Србије. Зато коалициони савезник из СНС-а Иштван Пастор данас говори о „октроисаном“ статуту за који је, о чуда, управо гласао.
Чедомир Антић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
