Trideset godina od nekažnjenog zločina

Piše: Mišo Vujović

Hrvati slave. Srbi obeležavaju. Dva slična naroda religiozno omeđena.

Jedni pucaju u nebo, drugi – u sebe.

Jednima je trijumf, drugima – dan sećanja na pustoš i prašinu.

Prašinu sa praga koga više nema.

Trideset godina od dana kada je vetar poneo kućne pragove,

kada je dim sa đedovog ognjišta uzleteo u nebo kao poslednja molitva,

a traktori krenuli ka horizontu kao velika seoba.

Svaka prikolica – jedan život, jedno detinjstvo, jedna nedovršena pesma.

Svaki točak – suza koja se kotrlja niz lice zemlje.

Sve je već rečeno. Sve je već istorija.

Zna se ko je režirao, ko je gledao, ko je ćutao.

Zna se i da je u Srebrenici, u srpsko ime, ispisana stranica crna kao ugalj,

koja je poslužila kao uvod u „Odlučan odgovor“.

Trebalo je NATO-u udahnuti novi život,

trebalo je da zmaj rata obuje sandale anđela mira.

I prvo su probali na nama. 1994. – Goražde, kao pipanje pulsa.

1995. avgust – “Odlučan odgovor” Republika Srpska pod nebom koje gori. Ubijanje damara života.

Istovremeno Sarajevo, NATO snage za brza dejstva i crni anđeli koje se spuštaju kao predskazanje.

A onda 1999. Ubijanje duha – sedamdeset osam dana nebeskog linča.

Tih dana Evropa je sahranila svoju savest,

a ljuti Krajišnici vekovni čuvari jugoistoka Evrope, opstali pred raznim neprijateljima nestali su preko noći sa vekovnih ognjišta.

Dok su traktori nosili narod ka Savi i Dunavu,

Evropa je glancala ratne trofeje izvađene iz podruma ujedinjene Nemačke.

Amerika je pripremala svoje mnjenje za nove ratne pohode očuvanja mira i demokratije. Naprečac svaka tačka na planeti postaje strateški bitna za nacionalni interes Amerike..

Od 4. avgusta 1995. do danas izgubili smo više od teritorije. Izgubili smo sabornost i osećanje zajedništva. Na kratko probuđeno i izdajom ugašeno.

Crna Gora je kidnapovana na referendumu od magle.

Kosmet – zemlja koja pulsira tuđim suverenitetom –

samo nas podseća da je geografija ponekad samo privremena.

Makedonija je dobila novo lice,

a mi i dalje tražimo svoje u izlomljenim ogledalima.

Političari su nastavili da žive od dogovorenih izgovora,

a narod – od jalovih obećanja.

Dejton smo proklinjali, pa zagrlili kao davljenik slamku.

Kumanovo smo oplakali, pa ga sami u Briselu pojeli.

I danas, dok Kurti vuče svoje poteze,

mi stojimo na raskrsnici između istine i samoobmane.

Trideset godina kasnije, čuje se samo jedno pitanje:

Da li smo išta naučili?

Ili smo postali narod koji svoje poraze pretvara u metafore,

dok nam pobede drugih odzvanjaju kao eho

kroz prazne kuće i groblja koja putuju sa narodom?