Nikolić: Treba li da se izvinimo što su nas bombardovali?
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić položio je venac na Spomenik žrtvama NATO bombardovanja pre 16 godina u Aleksincu i poručio da uvek opraštamo, ali da nikad ne smemo da zaboravimo i da je Srbija braneći sebe branila pravo i pravdu, međunarodne zakone i institucije.
„Šesnaest godina je prošlo od kako su prve NATO bombe pale na naše gradove i sela, u njima na škole, bolnice, fabrike, televiziju i kasarne, čak i na ambasadu Narodne Republike Kine, izvan njih na naše njive, aerodrome, mostove i pruge. Kada im se učinilo da to nije dovoljno, gađali su naše kuće i u kućama naše najveće blago – našu decu. Braneći svoju teritorijalnu celovitost, branili smo međunarodni princip celovitosti svake suverene zemlje na svetu, branili smo pravo i pravdu, međunarodne zakone, povelje, institucije pred kojima bi trebalo da smo svi jednaki „, istakao je Nikolić.
Narod podigao spomenik stradalima
Na spomeniku koji je podigao narod Srbije 1. novembra 1999. godine ispisana su imena 24 osobe koje su stradale u NATO bombardovanju. Spomenik se nalazi ispred stambene zgrade koja je izgrađena za ljude kojima su porušene kuće tokom NATO bombardovanja.
Pobiše nas bez prava, na pravdi Boga
Nastradalim stanovnicima Aleksinca sugrađani podigli spomenik
Nikolić je naveo da se Srbija seća svoje nesreće, pamti svoje sugrađane, broji nevine žrtve i radi i da se, opet, kao i čitavog 20. veka, podiže iz pepela.
“ Kad pomenemo njihovu prošlost, kažu da je važna samo lepša budućnost. Kad pomenemo našu budućnost, kažu da je ne zaslužujemo zbog prošlosti. Nama nije dozvoljeno da za svoju decu gradimo lepšu budućnost sve dok se, kako kažu, ne suočimo sa svojom prošlošću i odlukama koje smo donosili. Dok se ne izvinimo za sve što su nam učinili. Pa dobro, ako ova pravila suočavanja važe za Srbiju, da li je to opet iz posebne knjige, da li ona važe samo za nas. Neka nam makar pokažu tu knjigu pravila po kojoj su pre šesnaest godina podigli avione i danima bacali po našoj zemlji bombe od kojih i danas oboljevaju naša deca. Bombe koje su posejale razdor po celoj planeti“, rekao je Nikolić.
Kako je rekao, nove generacije, neopterećene predrasudama prema Srbiji, mogu da učine dela koja bi pomogla da porodice stradalih osete smirenje.
Predsednik Srbije je precizirao da je Aleksinac bombardovan u više navrata, čak šest puta bio kolateralna greška, a 5. aprila, u 21.35, trinaestog dana od početka agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, pogodili su centar grada, ubili 11 i ranili 50 građana i među njima celu porodicu Milić: oca Dragomira, majku Dragicu i ćerku Snežanu.
„Kažu da je meta bila kasarna nadomak grada i da su zbog tehničke greške malo promašili. Kako da promaše toliko da metu prepoznaju u dečjem parku, šetalištu i trgu koji čine centar Aleksinca“, rekao je Nikolić.
Oni i dalje bombarduju, a mi oplakujemo
Da li je to njihov zakon, demokratija i pravda, upitao je predsednik Srbije
Kako je dodao, naredbodavci, izvršioci, pomagači – svi su još uvek živi, „neki od njih i sada bombarduju, a Srbija oplakuje, obeležava, otima od zaborava i traži samo pristojno ljudsko izvinjenje od silnika koji su jednu zemlju u evropi bombardovali pred kraj dvadesetog veka“.
“ Zar je takva sila, 19 u nepravdi udruženih država, trebalo da udari na Srbiju, a među njima i one zemlje koje se ponose svojom tradicijom pravde i prava, ljudskih sloboda i demokratije, slobodarskih ideja. Da li je njihova tradicija istinita ili lažna. Iz kakve tradicije se izrodio ovakav čin“, upitao je Nikolić.
On je podvukao da Srbija i danas poštuje i veruje u istinske značajne civilizacijske vrednosti i da je pre 16 godina poraz doživeo njihov lažni oblik.
„Još možda i da ih zamolimo da nam oproste greh što se nadamo da će jednog dana, meseca, godine, neko u njihovo ime zatražiti oprost i uputiti izvinjenje porodicama za ubijene civile, za decu, za sve naše postradale građane koje su hladno nazvali kolateralnom greškom“, upozorio je Nikolić.
Kako je naveo greška jeste, ali ne kolateralna, „već njihova istorijska i neljudska“.
BLAŽENOPOČIVŠI PAVLE SRPSKI
PUT U ŽIVOT
STRADAMO ZATO ŠTO IDEMO HRISTOVIM PUTEM
Jutro je u Beogradu, koji iznuren od nespavanja, uznemiren od zavijanja sirena, mamuran od bensendina, izmoren od bivanja u podrumima i skloništima minule noći, nesrećan i deprimiran zbog najnovijeg čina agresorske NATO – alijanse – rušenje starog mosta na Dunavu kod Petrovaradina – trlja sanjive oči. Četvrtak je, prvi aprilski dan. Jutro miriše svežinom, kukavica se oglasila na starom kestenu ispod zidina Kalemegdana, vazdušna opasnost još nije prošla, a mi se upućujem oprema Patrijaršiji na dogovoreni intervju. U jednom od najtežih trenutaka u istoriji srpskog naroda, kada još uvek ne verujemo da je 19 najmoćnijih zemalja sveta krenulo na jedan mali narod, kada smrtonosni i razarajući projektili „zasipaju“ naše gradove, sela, decu, bebe, njive, fabrike, mostove, a mi još uvek ne shvatamo da JESMO U RATU, pravom pravcatom – kada su emocije uzburkane a adrenalin raste, po mudre i smirujuće reči, reči pouke i ohrabrenja, otišli smo kod patrijarha srpskog, gospodina Pavla. Te reči upućene su onima, kako Njegova Svetost reče, koji imaju uši da ih čuju. Naime, i ranije je govorio, savetovao i upozoravao, ali, malo beše onih koji čuše i razumeše…
Njegova Svetost, patrijarh Srpski g. Pavle nedavno je u obraćanju naciji po izbijanju agresije, pored ostalog rekao da je odbrambeni rat, koji smo prisiljeni da vodimo, pravedan rat. Tako uči Evanđelje. Ali, odmah su se našli protivnici ove teze, iako bombe svakodnevno padaju…
– Jedna vaša koleginica, nemačka novinarka, pitala me je da li postoji pravedan rat. Primer kroz koji sam joj objasnio je iz predistorije hrišćanstva: satana se digao protiv Boga i anđeli, koji su ostali uz Njega, predvođeni Arhanđelom Mihailom, braniše se i pobediše satanu. Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački. Isus kaže: „Nema veće ljubavi od te da neko položi život svoj za bližnjeg svog“. Onaj ko ide u odbrambeni rat za svoje, ima Božiju blagodat. Za nas, koji branimo svoje, i ne pomišljamo na tuđe, ovaj rat je odbrambeni, pa je zato i od Boga blagosloven.
Deo Šiptara je sebe proglasio vojskom. Kada ta njihova vojska napada, naša vojska mora da se brani, da im se suprotstavi. Ono, jeste, ima njihovih spaljenih kuća, izbeglih iz njih, što stranci stalno ističu, ali zaboravljaju da se iz tih kuća pucalo na naše vojnike.
– Vi ste 34 godine bili na Kosovu. U čemu je suština kosovsko-metohijskog problema?Koja je njegova geneza, jer, sigurno, on ne datira od juče, niti tokom poslednjih 10 godina?
– Taj problem postoji još od Prizrenske lige 1878. godine. Posle Drugog svetskog rata jedan broj Albanaca na Kosovu i Metohiji vršio je pritisak i teroru pravcu „etnički čistog Kosova“, Kosova i Metohije bez Srba. S druge strane, pod vidom političke emigracije, primane su na Kosovo i Metohiju cele porodice iz Albanije. Srbima koji su 1941. proterani i izbegli sa Kosova, komunističke vlasti nisu dozvoljavale povratak. Pored toga, visoki natalitet kod Šiptara snažio je povećavao njihov broj na Kosovu i Metohiji. Natalitet i kod Srba na Kosovu bio je najveći kod Srba u bivšoj Jugoslaviji, ali ne onoliko kao kod Šiptara.
Pitanje nataliteta, pak, nije samo biološko i etničko – hoće li nas biti ili ne biti. Nego pitanje moralno. Šta je upravo smisao i cilj našeg života? Je li to uživanje ili sticanje bogatstva, ili vlasti, ili slave ovoga sveta? Ili je to, po rečima Sv. Vasilija Velikog „sticanje blaženstva u neprolaznom Carstvu nebeskom“.