Тражим боју за своје небо

Пише: Бранко В. Радичевић

У опанцима храст.
Каишеви од пузавица.
Корачај, шумо, мушки.
Руши.
Кад умре сељак: никне
чокот јак
пролиста, па запевуши.

Кад умре сељак,
не могу да замислим:
празне очи. Мртва шака.
Верујем: сви су виногради
душе умрлих сељака.

Идем да потражим боју за своје
небо.
Она не сме да буде ни бела,
ни плава
Моје небо је мање Дунав,
више Сава.

Моје небо и кад је плаво,
од шајака је плава.
И зелено је некад,
ал од трава.

Кад умрем бићу сав од жила,
сав од грања.

Зажелећу, тако, крај суседа трна
у јесен кад из мене теку вина,
да буду црна.

Тако је то, каже ми моје
здравље
које ми никад не да да будем
тиши.
Зато су моји отворени дланови
молитве доброј киши.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: