У Евроазији постоје разни пројекти економске интеграције – како између појединачних региона овога гигантског пространства, тако и они који обухватају све или већину држава. У политичко-економској сфери се активно развијају такви интеграциони пројекти, као што су Евроазијски економски савез (ЕАЕС) и Царински савез, које гура РФ.
Евроазијска економска унија; лого
Пише: Андреј Кадомцев
Крајем септембра Европска унија и Јапан су потписали споразум, који има за циљ да придода нову дубину и значај заједничким напорима двају центара свјетске економије у питањима транспорта, енергетике и рачунарских технологија.
Како запажају западна средства информисања, ширећи везе Старог Свијета и Јапана, стране отворено приказују пројекат као противтежу, и чак „узвратан ударац“ кинеској мега-иницијативи „Једна зона, један пут“. Какве су перспективе различитих пројеката у конкуренцији транспортних коридора у Евроазији?
Зближавње Европске уније и Јапана је само по себи јавно и није случајно. Посљедњих 2-3 године у Вашингтону се појачавају тенденције за урушавање постојећег међународног система, који је доносио политичке и економске дивиденде, у првом реду, најразвијенијим земљама свијета, током неколико претходних деценија.
Политика САД постаје све егоистичнија, не само у погледу отвореног неслагања са интересима номиналних савезника, већ и у смислу њиховог регуларног подривања. Као резултат, међу водећим земљама Европе и Азије јача тенденција учвршћивања „глобалног мултилатералног поретка“, који ће бити способан да рјешава проблеме, које ниједна земља појединачно не може рјешавати, од климатских промјена до слободне трговине – без учешћа Америке.
Један од тих праваца је економска интеграција у Евроазији. По мишљењу низа водећих њемачких медија, за Америку представља катастрофу „ширење евроазијске трговачке зоне, заобилазећи пловидбене путеве, који се налазе под контролом САД“.
Покушавајући да парира пријетњи, Вашингтон рачуна искључиво на субрегионалне пројекте. Пожељно, под својом патронажом. САД су средином 2010. објавиле своје концепцијско виђење будућности за Азијско-Тихоокеански регион – Транс-Тихоокеанско партнерство (ТТП), а такође и за Централну Азију – иницијативу „Нови пут свиле“.
Планови САД за Европу су у првом реду војно-стратешког карактера: за улогу реинтегратора европског континента, у случају краха Европске Уније, предлаже се НАТО. Истовремено, садашња администрација не одустаје од покушаја да забије клин између западних и источних чланица Европске Уније, подржавајући иницијативе низа држава Централно-Источне Европе, стимулишући развој локалних транспортних коридора и трговинских заједница, које су орјентисане не на Европу, још мање на Евроазију, већ на Сједињене Државе.
Доналд Трамп
У таквим условима, европски експерти већ од раније разматрају као једну од најплодотворнијих стратегија за Европску унију, преузимање улоге лидера на себе у блоку присталица очувања либералних норми међународне трговоне. Аналогно гледиште постаје све популарније и у Јапану, који са све више сумњичавости посматра трамповски правац „грубог протекционизма“ и извртања руку на трговачким преговорима. А сада и нови захтјеви за повећањем расхода за издржавање америчких војних јединица. Након изласка САД из преговора о ТТП, управо је Јапан иступио као један од основних иницијатора настављања преговора.
Преставши да буде амерички инструмент „заустављања Кине“, ТТП је у новом формату можда још еластичније почео градити своје односе са другом економијом на свијету, тим прије, што је Кина за његове чланице кључни трговачки партнер. Осим тога Јапан активно ради на реализацији азијског споразума између петнаест земаља о регионалној трговини, који ће покрити половину свјетске економије – ВРЕП (РЦЕП – Мултилатерално регионално економско партнерство). У коме не учествују САД, али зато учествује Кина.
У оквирима ове политике, у јулу прошле године, је било објављено стварање зоне слободне трговине између Европске Уније и Јапана. И ето сада су Токио и Брисел потписали заједнички договор у области инфраструктуре. Према изјавама лидера Јапана и Европске Уније ради се о унапређивању веза између Индо-Тихоокеанског региона са Западним Балканом и Африком“, а такође и о морској маршрути, „која води према Средоземном мору и Атлантском океану“. При чему инфраструктурни пројекти не морају „причињавати огромне дугове“ и зависити од „једне стране“. Међутим, да ли нови јапанско-европски „коридор“ може достићи најављену ефикасност без развоја партнерства са другим земљама?
У Евроазији постоје разни пројекти економске интеграције – како између појединачних региона овога гигантског пространства, тако и они који обухватају све или већину држава. У политичко-економској сфери се активно развијају такви интеграциони пројекти, као што су Евроазијски економски савез (ЕАЕС) и Царински савез, које гура РФ. Кина рачуна на „Економску зону свиленог пута“ (ЕПШП), која је званично орјентисана на максималан број земаља Азије и Европе. Комплексну стратегију „Партнерства у области стварања квалитетне инфраструктуре“ објавио је и садашњи јапански премијер Абе.
С гледишта развоја трансконтиненталних транспортних коридора, Русија заузима повољан положај; при чему се за сада њен транзитни потенцијал за унапређење робне размјене између земаља Европе и Азије користи мање од пет процената.
Међуим, значајан дио садашње инфраструктуре Азије, жељезница и аутомобилских путева, орјентисани су према Русији. А економичност у времну, при испоруци роба између Азије и Европе, према подацима РБК (Руски бизнис консалтинг) може бити двоструко већа. Осим тога географски положај Руске Федерације пружа јединствене могућноти за оптимизацију постојећих и формирање нових транспортних коридора, како у смислу географске дужине, тако и у погледу географске ширине. А такође након формирања привремених и сталних коридора, комбиновањем могућности жељезничке, аутомобилске и поморске транспортне инфраструктуре.
Сасвим недавно власти РФ су коначно одобриле план пробијања аутомобилске трасе, која спаја Кину са Европом, преко Казахстана и Бјелорусије. Планира се да ће за 6 година стотине милијарди рубаља омогућити квалитетну модернизацију и проширење транспортних праваца, који се протежу преко територије Русије и значајног дијела бившег СССР, урачунавајући и арктички регион. Аутотраса је примјер пројекта који демонстрира могућности успјешног повезивања формата евроазијске интеграције, коју подржавају Москва и Пекинг, са руским националним пројектом модернизације транспортне инфраструктуре. Крајем октобра, директор ОАО РЖД (Отворно акционарско друштво руских жељезница), Олег Белозеров је потврдио да постоји интересовње низа водећих њемачких компанија да учествују у пробијању жељезничког правца велике брзине „Санкт-Петербург – Москва – Нижњи Новгород.
Аутомобилски и жељезнички коридри имају капацитет да постану најекономичнији и најефикаснији начин допремања роба на читавом пространству Евроазије, замјењујући ваздушни транспорт, а у читавом низу случајева и постојеће морске маршруте. По мишљењу њемачких новина „Хајзе“, Русија може да постане центар „евроазијског економског простора, који се пружа од Португалије до Кине, да га сконцентрише, што може да доведе до прерасподјеле власти и изолације… Америке“.
Један од најперспективнијих дугорочних стратешких пројеката је такође и Међународни транспортни коридор Сјевер – Југ“ (ИНСТЦ). Пројекат ће објединити аутомобилску и жељезничку трасу, а његова укупна дужина износи око 7 200 километара.Он ће повезати Индијски океан са Персијским заливом, са Каспијским морем, преко Ирана и са каснијим изласком према Сјеверној Европи, преко Русије“.
Крајем 2018. године било је познато да је Руска Федерација издвојила прве транше кредитне линије за финансирање ИНСТЦ. У августу ове године, премијер Руске Федерације, Дмитриј Медвједев, је пред учесницима Првог Каспијског економског форума у Туркменији , ИНСТЦ назвао „перспективним правцем“, који скраћује вријеме испоруке роба „из Европе, преко Каспија на Ближњи и Средњи Исток и даље у Јужну Азију и обратно“ за 2,5 пута. У реализацији коридора најважнију улогу ће одиграти вишегодишње партнерске везе Москве са Индијом – петом економијом свијета, а такође са Ираном и Азербејџаном.
У ширинском правцу, Русија нуди потенцијалним партнерима пројекат развоја Сјеверног поморског пута (СМП). У средњој и дугорочној перспективи комерцијално поморство према СМП чини се све више примамљивим, будући да су у низу случајева сјеверне маршруте једном и по до два пута краће у поређењу са основним, данашњим. Ово већ добро разумију у Кини, која гура концепцију спајања „Поларног пута свиле“, који је позван да обезбиједи земљу природним ресурсима и алтернативним поморским маршрутама за експорт, у размјери од 5 до 15 процената спољнотрговинског промета Народне Републике Кине, већ до 2020.године, са руским СМП. Инвеститорима из Народне Републике Кине припадају дионице у читавом низу крупних индустријских и инфраструктурних пројеката, које реализује Русија иза Поларног круга, рачунајући и „Јамал – СПГ“. По мишљењу Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг, „амбиције Кине у региону, чини се, за сада, не сметају Москви.
Москва и Пекинг увјежбавају искуство стратешке узајамне сарадње у првом реду у оквирима економске конвергенције ЕАЕС и ЕПШП.У јуну 2018. године земље су завршиле техничко-економску аргументацију „Споразума о евроазијском економском партнерству, који предвиђа либерализацију трговине услуга и инвестиција, сарадњу у сфери електронске комерције, у питањима конкуренције, заштите интелектуалне својине и т.д.“
Предвиђа се да Споразум буде отворен за присаједињење свих заинтересованих држава. 25.октобра ове године ступио је на снагу Споразум о трговинско-економској сарадњи између ЕАЕС и Народне Републике Кине. 20. новембра, говорећи на пленарној сједници 15. инвестиционог форума „Русија зове!“, Владимир Путин је подвукао да Москва и Пекинг раде на стварању зоне слободне трговине (ЗСТ).
Како запажају у Руском савјету за међународне послове ствар није, једноставно, у интеграцији транспортних праваца. „Циљ је – на свакој етапи повезивати производњу са тржиштем“. Стварање „институционалне базе“ у комбинацији са модернизацијом инфраструктуре и унапређењем производње „у њеним оквирима“.
Владимир Путин и Си Ђинпинг; фото: Коммерсант
Тако би као примјер рачунарске интеграције Европе и Азије могао да послужи пројекат успостављања оптичког влакна велике брзине између Хелсинкија и Токија, којим се баве руски ПАО „Мегафон“ и финска Циниа Оy. Директор за стратегију и унапређење бизниса „Мегафон“, Александар Собољев, је подвукао да је кроз руски Арктик „најкраћа могућа физичка маршрута између Сјеверне Европе и Азије“.
Русија је спремна да проширује везе са Европском Унијом и у другим областима.
Подсјетимо да је Владимир Путин још 2010. године предлагао дугорочни план формирања ЗСТ Русија – Европска Унија. Као и раније Русија се залаже за прелазак од конкуренције пројеката „европске и евроазијске интеграције“ у корист њиховог повезивања. За квалитетно учешће у интеграцији Евроазије, Европска Унија у првом реду мора схватити какву улогу она намјерава да игра у условима ерозије трансатлантских односа. И, друго, како Европа намјерава да се супротстави растућој пријетњи унутрашњег раскола. Са своје стране Русија је током прољећа ове године, из уста Сергеја Лаврова, још јеанпут подсјетила, да је као и раније заинтересована за присаједињење држава Европске Уније у Свеобухватно евроазијско партнерство.
Како показује историјско искуство логика развоја узајамно повољних економских веза, у стању је да превазилази чак и најзастарјелије политичко-дипломатске противурјечности.
У случају Евроазије, процеси продубљивања трговачко-економских односа су у стању, како се приказује, да суштински ублаже многа геополитичка размимоилажења. И чак да у потпуности ријеше неке од постојећих политичких конфликата. Истовремено, покушаји да се Русија игнорише, или да се њена улога у континенталној интеграцији сведе на минимум, показују се изузетно контрапродуктивним.
