Трамп и Балкан: Интересне сфере великих сила

Много је приче на Балкану о томе какав ће Трамп бити предсједник и како ће његова спољна политика утицати на регион. Иако је изабран прије само недјељу дана и тек за два мјесеца званично долази на мјесто моћи, већ је могуће направити нека предвиђања у покушају да се одговори на ова питања.

Грци у Влади

Најснажнија индикација до сад о томе како би се могла водити Трампова балканска политика долази из постављања Ринса Прибуса на мјесто шефа кабинета. Престижну и високопрофилну позицију ће заузети православни хришћанин, чија је мајка Гркиња, па се може поуздано тврдити да има снажан осјећај грчког идентитета, што ће очигледно играти негативну улогу у односима са Бившом Југословенском Републиком Македонијом по питању имена и осталих тачака међусобног неслагања.

Други фактор у корист Грчке је чињеница да је Стивен К. Бенон у исто вријеме постављен на мјесто Трамповог главнокомандујућег. Ово је важно зато што је Бенон водио веома успјешан алтернативни медиј „“Breitbart“ недуго прије преузимања одговорности вође Трампове кампање овог љета. Један од најпопуларнијих писаца на сајту је Мило Јанопулос, декларисани хомосексуалац грчког поријекла и неко од кога се уопште не очекује да буде пријатељски настројен према Македонији или њеној конзервативној култури. Узимајући у обзир Брајтартову блискост са Трамповом администрацијом, писци као што је Мило би могли да чине непропорционалан утицај на формулацију предсједникове политике.

Сорош и Македонија

Прибус, Бенон и Јанопулос нијесу повољни за Македонију, али са друге стране, антипатија Трамповог тима према финансијеру Обојених Револуција, Џорџу Сорошу, је добро позната и могла би да буде повољна за ову републику. Прерано је за тврдње, али како је Сорош практично објавио рат Трампу и реоријентисао фокус са других дјелова свијета на Сједињене Државе (барем за сада), постоји шанса да се граја око обојених револуција у задњих пар година, вођених невладиним секторима, коначно стиша.

Такође је могуће да би Трамп и његова влада у сјенци (војска, обавјештајна служба, дипломатска бирократија) могли побиједити Сороша и уклонити га са позиције моћи, чинећи његову мрежу ништавном на неко вријеме.

Ако би се то десило, то не би обавезно значило крај хибридних ратова вођених невладиним секторима, већ да би некоме другом могла бити додијељена Сорошева администрација, чиме би преузео његову свијетом распрострањену мрежу. Видљива промјена коју би ово могло изазвати је да би се порука коју би пропагирале будуће организације повезане са Сорошем одлучно промијенила из ултра-љевичарске у ултра-десничарску, посебно ако Трампова ЦИА схвати да је много ефикасније користити ову врсту нарације у експлоатацији духа времена, него да се тврдоглаво држи дискредитације и неуспјеха из прошлости. Још је прерано да се тврди да ли ће се ово заиста десити, али сценарио није немогућ и сви Македонци би се морали спремити за одговор на њега у покушају да предвиде курс америчке политике према својој држави.

Ако узмемо у обзир утицај који Грци имају на Трампов кабинет и прихватимо да би Сорош врло лако могао изгубити рат против Трампа, могуће је прогнозирати да нови амерички вођа неће устукнути пред проблемом имена, али и да неће посегнути за истим несиметричним агресијама против Македоније као његов претходник. Укратко, Трамп би могао бити разумнији од Обаме, иако би ипак нагињао према Грчкој уколико буде приморан да одлучи. Ово је веома важно ако узмемо у обзир велику слику Балкана, јер је врло вјероватно да ће бизнисмен посегнути за својим трговачким занатом у покушају да постигне „господски договор“ са Русијом око успостављања интересних сфера, и не постоји сумња да би се Балкан изоставио из ове понуде.

Интересне сфере

Сједињене Државе никада неће мирно предати своју доминацију над НАТО републикама, па се не треба надати да ће се ово десити под Трампом. Грчка ће вјероватно бити његов нови центар администрације Балканске политике због свог енергетског значаја у балканском току, транс-атланским цјевоводом и будућим потенцијалом који има у транзиту израелског гаса кроз источно-медитеранско поље Левијатан у Европску Унију.

Поврх тога, Грчка је редовно у сукобу са Турском око скорашњих агресивних кршења ваздушног простора у источном Егејском мору, а жесток отпор који сви Грци имају према турском предсједнику Ердогану значи да би ова земља могла постати корисна база за специјалне операције дестабилизације против мултиполарно настројеног владара који је управо једва преживио покушај пуча режиран у Сједињеним Државама.

„Приобални Балкан“ насупрот „Балканског мјехура“

Што се тиче остатка Балкана, већ је истакнуто да Сједињене Државе никад неће „предати“ неку НАТО чланицу Русији, што у суштини значи да ће земље које нијесу чланице НАТО бити предмет договора са Русијом око интересних сфера. Према томе, само би Босна, Србија и Република Македонија могле играти улогу у овом предлогу. Мало је вјероватно да би федерација Хрвата и Муслимана, као дио Босне, могла пристати на то да се цијела држава приклони Мосви, па је много реалније да би само Република Српска, која већ има блиске политичко-стратеше односе са Русијом, била учесник у овом споразуму. Србија би, такође, очигледно била укључена, као и Република Македонија, иако би се она опет могла наћи на фронту конфликта, знајући колико неки Грци теже да буду утицајни у Трамповој администрацији.

Ако гледамо са структурне тачке, јасно је да би „приобални Балкан“ пао под утицај Сједињених Држава, док би Русији припао „Балкански мјехур“ централног Балкана, тачка окосница региона кроз који ће проћи многи руски и кинески мегапројекти.

Балкански ток би могао ући у Републику Македонију, а одатле у Србију из Грчке, која би у овом случају опет давала утицај Сједињеним Државама у овом пројекту, али само до грчко-македонске границе. Поврх тога, грчка влада је показала да никоме није претјерано лојална, и да само иде трбухом за крухом, па упркос прогрчим лобистима у Трамповој администрацији, нема гаранције да ће Атина пристати да сама себи нашкоди мијешајући се у питање руског гасовода само да би задовољила неколико чланова своје америчке дијаспоре. Пара врти гдје бургија неће, а балкански ток ће бити веома профитабилан за земљу са економским проблемима, па она вјероватно неће ометати пројекат и жртвовати милијарде долара транзитних такси које ће њиме добити.

Македонија између двије ватре

Македонска влада се, за разлику од грчке, конзистентно доказивала као поуздан партнер и нема историју мијешања у послове спољних патрона зарад ситних интереса. Било да гради јаке односе са постојећим западним партнерима или да истражује шире коридоре сарадње са новим русим и кинеским, ништа негативно се не очекује без обзира на то под чији утицај Македонија на крају падне.

Ипак, узимајући у обзир турбулентне покушаје промјене власти у прошлих пар година, који су били спонзорисани и осмишљени у Сједињеним Државама и још неким западним земљама, постоји реална шанса да би Македонија могла да се огради примичући се истоку, посебно имајући у виду да је запад константно одбијао њене захтјеве за чланство у ЕУ и НАТО, стајући на страну Грчке у неријешеном питању назива републике. Заправо, због чињенице да Македонија није ни у једној од ових организација, аутоматски се повећава вјероватноћа да ступи у Руску/мултиполарну интересну сферу, уколико Трамп успије да избоксује споразум са Путином.

Србија и Република Српска

Што се тиче Србије, народ у земљи је доминантно наклоњен Русији, упркос урођеној про-западној оријентацији Вучићеве владе и неспретне фасаде „геополитичог балансирања“. Све у свему, „балкански мјехур“ држава које нијесу чланице ЕУ и НАТО постаје значајан и игра на страни Русије, повећавајући вјероватноћу да ће овој земљи бити „безбједно омогућено“ од стране САД да пригрли Русију нешто јаче него што је сада случај.

Према томе, Вучић није поуздан и одговоран партнер, па умјесто да искористи ситуацију, као што ће то очекивано учинити Македонија и Република Српска уводећи комплетан спектар односа са Русијом, српски лидер би могао прокоцкати шансу тврдоглаво се држећи свог лукавог „геополитичког балансирања“, правећи симболичне гестове према Русији док још увијек продубљује суштинска партнерства своје државе са западом. У овом смислу, предсједник Републике Српске, Додик, боље представља вољу народа него што то ради премијер Србије, јер ће овај кључни лидер вјероватније искористити предности припадања руској интересној сфери од Вучића.

Пробадање „балканског мјехура“

Колико год предлог одређивања интересних сфера може бити добар за обије стране, још много тога може кренути наопако у пробадању руског „балкансог мјехура“, што не оповргава чињеница да се ово можда уопште неће десити ако Трамп не успије да смијени или себи припоји неке од неоконзервативаца уплетених у америчку „владу у сјенци“.

Ако и претпоставимо да он у томе успије у некој функционалној мјери, гдје ће моћи да успостави свој план пројектовања интересних сфера, увијек постоји могућност да САД једноставно забије нож у леђа Русији активирајући исте геостратешке темпиране бомбе које су пријетиле Балкану у задњих неколико година, као што је подбадање цивилног непријатељства у Босни и повратак албанског тероризма према Србији и Македонији.

Још горе, Трамп ово можда и не успије да препозна и у потпуности спријечи ако буде оркестрирано од стране одметничких неоконзервативних елемената који се „истријебе“ из владе у сјенци, а нареде су својим лојалним интернационалним контактима да се освете саботирајући Трампов и Путинов „џентлменски договор“ око интересних сфера у Европи.

Сорош и његови симпатизери би такође могли урадити нешто слично, посебно зато што би милијардер вјероватно изгубио своје везе у влади САД током Трамповог мандата и могао би бити мотивисан да се упусти у сличне геополитичке освете. Наравно, могуће је и да Трамп само блефира са Путином и покушава да дође до споразума да би добио на времену прије припреме „коначног ударца“ против посљедњих остатака мултиполаритета на континенту, мада то не изгледа претјерано могуће јер је он више сталожен и стабилан бизнисмен него хазардерски „владар из сјенке“ као што је био Обама.

Закључне мисли

Трамп има искуство постизања споразума и држања своје ријечи, а имајући у виду позитивну атмосферу коју је већ показао према Путину након њиховог првог телефонског разговора, посматрачи могу да очекују да ће новоизабрани предсједник вјероватно одржати своја будућа обећања руском колеги и сагласно томе држати се било ког „џентлменског договора“ који постигне око успостављања стабилних сфера утицаја, стварајући нови период отопљавања новог хладног рата.

Иако предложени нацрт можда сугерише да Русија нема шта да добије из „балканског мјехура“, такав закључак би био наиван и преурањен, јер Москва заиста има много геостратешког интереса у централном Балкану који жели да искористи као темељ за изградњу чврстог партнерства пуног опсега са његовим чланицама.

Ако би предвиђени период отопљавања трајао, онда Русији или њеним предвиђеним партнерима ништа не би стајало на путу да остваре ова обострано корисна партнерства, јер се САД не би смјеле мијешати у њих све док се држе договора постигнутог између Трампа и Путина. Ово се не може у потпуности гарантовати, без обзира на то што изгледа убједљиво да ће трајати, али ће барем створити важан ослонац на којем ће обје стране јачати своје односе.

Што је на крају крајева најважније, Трамп скида поглед САД са Балкана и престаје у покушајима да их дестабилизује као што је то радио Обама, јер би то купило довољно времена да Кина изгради свој пројекат балканског пута свиле, супербрзе жељезнице која би отворила оснажени мултиполарни економски коридор између централно-европске пријестонице Будимпеште и средоземне луке Пиреја преко чланица „балканског мјехура“, Србије и Републике Македоније.

Русија би се за то вријеме одомаћила у „балканском мјехуру“, и могла би да развије постојеће инфраструктурне и енергетске инвестиције, проширујући их на опипљивији сектор економије, надограђујући се на основу предности које ће пружати балкански пут свиле, драстично олакшавајући логистику комерцијалног пословања у региону. Можда би било оптимистично надати се овако рано, два мјесеца прије него што Трамп и формално дође на власт, али постоји врло стварна шанса да ће успјешни аутсајдер заиста уздрмати политику вођену од стране неоконзервативаца под утицајем Сороша, и испунити обећања да нормализује односе са Русијом и заустави глобалну дестабилизацију изазвану за вријеме Обаме.

Ово би за Балкан могло бити само корисно, посебно ако човјек који је написао „Умјетност договора“ живи онако како проповиједа и постигне монументални договор са Путином који ће одредити стабилне сфере утицаја у региону, мада још увијек се много тога може десити што би спријечило или саботирало овај договор ако се покаже као „превише успјешан“.

Преузето са портала: Катехон

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: