Tragom uranijuma: 26 godina kasnije…
Uranijum 238: od izloženosti zračenju do bolesti prođe mnogo vremena /Politika
Još jedna godišnjica u beskrajnom nizu srpskog stradanja. Još jedan 24. mart koji nas nemilosrdno podseća na bol, na gubitke, na zločin koji traje. Prošlo je 26 godina, a onjihov siromašeni uranijum i dalje tiho oslobađa svoj otrov, ubijajući nas polako, podmuklo – ne bombama, već bolestima, rakom koji proždire živote na ovim prostorima…
Statistike su neumoljive – u Srbiji je u godinama nakon bombardovanja zapažen alarmantan porast malignih oboljenja. Prema podacima iz tog perioda, incidenca raka u pojedinim regionima, posebno onima koji su bili izloženi municiji sa osiromašenim uranijumom, značajno je porasla. Stručnjaci upozoravaju da ovaj karcerogeni materijal, rasut tokom 78 dana agresije, ima poluživot od 4,5 milijardi godina, što znači da njegovo zračenje i hemijska toksičnost nastavljaju da ugrožavaju zdravlje stanovništva, posebno dece rođene u postkonfliktnom periodu. Leukemija, limfomi i tumori na različitim organima postali su deo svakodnevice mnogih porodica, a naučne studije ukazuju na direktnu vezu između izloženosti osiromašenom uranijumu i ovih oboljenja.
Ova nelegalna akcija, izvedena bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, nije bila samo napad na suverenitet jedne zemlje, već i na pravo njenih građana na život i zdravlje.
Posledice nisu ograničene na fizičku patnju – ekološka katastrofa izazvana bombardovanjem hemijskih postrojenja i zagađenjem prirode i dalje ugrožava poljoprivredu, vodosnabdevanje i celokupni ekosistem. Pravda za ovaj i ostale zločin nikada nije zadovoljena, a međunarodna zajednica uglavnom ćuti pred razmerama štete koju je ostavila za sobom.
Sećanje na 1999. nije samo podsetnik na bombe – ono je vapaj za odgovornošću i zaustavljanjem tihog genocida koji traje.
Dok se borimo s porastom obolelih , pitanje ostaje – ko će odgovarati za zločine koji nas i danas ubijaju?
