Наша стара пословица „Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“ – као да се потврдила и кроз случај председника Српске академије наука и уметности
Пише : др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида
Наша стара пословица „Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг“ – као да се потврдила и кроз случај председника Српске академије наука и уметности који је уздрмао јавност својим изјавама о Косову и Метохији, јер су се онако, успут, појавиле и неке друге ствари.
Реч је о изложби „Тотални геноцид“ која је требала да се одржи од 7. до 20 јула 2017. године у Галерији САНУ. ( изложба је недавно поменута у коментарима о извесним негативним збивањима унутар те старе националне институције).
Шта је истина о отказаној изложби “Тотални геноцид”
У саопштењу Одељења историјских наука САНУ одбачена је тврдња да је својевремено забрањена и једна изложба: „Напротив, у академији и у Одељењу историјских наука учињено је све да се створе материјални и сви потребни научни и стручни услови за отварање изложбе под називом Тотални геноцид, али она је морала бити одложена пошто није била правовремено припремљена. Изложба, нажалост, никада није одржана јер је њен аутор убрзо преминуо“ – наведено је у поменутом саопштењу (интегрална верзија саопштења може се наћи на сајту САНУ: sanu.ac.rs).
У ових неколико реченица написано је више полуинформација и дезинформација. Будући да сам, као саучесник пројекта, обавезан да јавно изнесем своје виђење поменутог пројекта, нудим следећи текст који обухвата период од идеје о изложби до блокаде отварања поставке.
Давидов није могао да поверује какву су му смицалицу направиле дугогодишње колеге, посебно Василије Крестић
Аутор пројекта је академик др Динко Давидов, историчар уметности, који је иза себе оставио неколико капиталних дела која ће уважавати и припадници наредних генерација, нарочито они који буду заинтересовани за страдање српске цивилизације на територији Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.
А наше познанство није било од јуче!
Динка Давидова сам упознао око 1985. године, приликом једне од његових посета Историјском музеју Србије, у коме сам радио као кустос. Друго „упознавање“ било је кроз његову књигу Огрешења. Овом приликом намерно помињем један бизаран догађај који указује да је почетак његове академске каријере био обележен и забележен у папирима Службе државне безбедности.
Узгред, и на крај његове каријере утицали су сарадници сличних служби, додуше, преко извесних академика!
Рукопис „Огрешење“ је завршен 1985. године али је због политичке неподобности аутора извесно време био одбијан да би коначно 1986. био објављен под знаком шабачког издавачког предузећа „Глас Цркве“ а књига представљена 15. децембра исте године у сали Патријаршије Српске православне цркве.
После представљања, припадници Службе државне безбедности пресретали су слушаоце а неке касније саслушавали у Станици милиције Стари Град. Међу њима била су двојица младих богослова – Драгић Илић, данас свештеник у Крушевцу, и Младен Дурић, данас епископ Григорије.
Други наслов који памтим гласи Злодела и греси (Епархија сремска, 1990) – због предговора Динка Давидова. Реч је, у ствари, о скраћеном елаборату Милана П. Костића „Злочини на културно-историјским споменицима и предметима у Војводини у Другом светском рату“ сачињеном још 1946. године.
Давидов је мене „упознао“ кроз књигу Усташе и православље – Хрватска православна црква (Белетра, Београд 1989.) па је следеће године лако пристао да буде члан комисије за мој докторат.
После моје пријаве за рад на докторату поднете 1990. године Наставно-научном већу Филозофског факултета Универзитета у Београду формирана је комисија за оцену докторске дисертације. Један од њених чланова био је др Динко Давидов! Нешто касније, Одељење за историју није дало сагласност за докторат.
<
Према правилима, одлуку са образложењем је требало доставити кандидату. Ја, међутим, никада нисам у писаној форми добио образложење негативног става али сам схватио, а временом добио и потврду, да је тема била политички неподобна! Један од тадашњих професора на Одељењу за историју био је др Василије Крестић који, додуше, није имао битну улогу у одбијању, али је присуствовао седници! Ја сам, ипак, 1996. одбранио докторат „Српска православна црква 1941–1945. године“, додуше на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду!
Повремена и случајна виђења са Давидовим дешавала су се код Слободана Милеуснића, управника Музеја Српске православне цркве а разговори су трајали и по сат-сат и по.
Припрему изложбе обављају САНУ и Музеј жртава геноцида
Конкретна сарадња започела је крајем 2016. године. Господин Давидов позвао ме је из канцеларије у САНУ и предложио да га посетим и разговарамо о сарадњи. Састали смо се дан-два касније. Причао ми је о пројекту који је прихватила САНУ у свом програму за 2017. годину. Казао ми је да ће пројекат бити видљив у форми изложбе„Тотални геноцид“ и каталога под истим насловом.
Радо сам пристао и понудио да се у пројекат укључи и Музеј жртава геноцида. Ускоро је сарадња дигнута на виши ниво – на договор Директора галерије САНУ и директора Музеја жртава геноцида. Потом су уследили разговори о концепцији изложбе, сарадницима, музејском и архивском материјалу, финансирању, изради пратећег каталога…
Посао је ушао у уобичајену колотечину. Лично сам радио на прикупљању материјала у институцијама, путовао у Нови Сад, Сремску Митровицу, разговарао са представницима Војног музеја, Војног архива…
Генерални секретар САНУ 4. маја 2017. у интервјуу новинама Блиц истакао је: „у сарадњи са Музејем жртава геноцида у Београду, у припреми је изложба „Тотални геноцид“ аутора Динка Давидова и коаутора Вељка Ђурића Мишине, која ће од 7. јуна до 20. јула у Галерији САНУ, кроз документе и фотографије, представити страдање српског народа у Независној држави Хрватској од 1941. до 1945. године, као и уништавање културног наслеђа“.
Отварање изложбе било је у међувремену одложено за крај јуна.
Крајем маја, у време мог службеног боравка у својству директора Музеја жртава геноцида у једном граду у Србији, сазнао сам од службенице САНУ да је изложба отказана, а да се за више детаља обратим академику Давидову.
У међувремену, са оперативном ауторком поставке (на овом месту име није битно) разматрани су детаљи поставке, помоћна средства, боје које ће се користити, формати фотографија. Са женама које су радиле на графичком прелому пратеће публикације посао је текао глатко, недостајало је неколико ситница па да иде у штампу.
Разлози отказивања изложбе
Трагао сам за разлозима отказивања поставке, тражио разјашњења и усмено и у писаној форми, наглашавајући да смо Музеј и ја други део екипе која је припремала изложбу. Моја напори нису имали ефекта, али сам незванично дознао од двојице академика (имена у овом случају нису битна) две-три ситнице: крајем маја или почетком јуна код руководства САНУ били су двојица тадашњих амбасадора (Немачке и Хрватске).
Домаћинима је љубазно предочено да ће Србији требати подршка од Хрватске на њеном путу ка Европској Унији па би отварање изложбе било неповољно примљено у Загребу! Према истим сазнањима, поред председника Владимира Костића био је присутан и академик Василије Ђ. Крестић!
Средином јуна разговарао сам са академиком Љубодрагом Димићем, иначе млађим колегом са студија, и сазнао да је Одељење историјских наука (Василије Ђ. Крестић?) задужило њега да напише стручно мишљење о тексту публикације и синопсису поставке. С обзиром на то да је Димић знао моју улогу у пројекту изложбе и публикације, пристао је да ми достави своје мишљење које је предао Одељењу историјских наука.
Академик Димић је у свом тексту закључио: „Наведене сугестије упућене су аутору каталога и изложбе са најбољом намером да евентуално припомогну како би уложени труд резултирао што успешнијом изложбом и трајнијом стручном вредношћу (употребљивошћу) каталога. Мишљења смо да би њиховим евентуалним уважавањем био отклоњен део очекиваних „удара“ инструираних и дежурних душебрижника намерних да ситничавом и заједљивом критиком обесмисле тему изложбе и њен садржај (вид оспоравања постојања геноцида над српским народом у НДХ и ревизије историје), свесно руше углед САНУ и доводе у питање научни ауторитет аутора. Изречене са најбољом стручном намером, поштовањем и одговорношћу наведене сугестије ни на који начин не обавезују уваженог академика Давидова и САНУ као издавача каталога.“
Мада Димић није написао готово ни једну негативну реч која би значила и заустављање, већ је давао сугестије (које аутори могу а и не морају да прихвате, што им правила посла омогућавају), некоме је то послужило као аргумент па је изложба отказана!
Давидов је све то примио с великим болом у души, повукао се и готово осамио у шта сам се уверио приликом случајних и једног договореног сусрета.
Умро је маја 2018. године.
Анационална политика САНУ
Да се замисли: Крестић је имао кључну улогу у отказивању изложбе свог колеге Давидова и коаутора Вељка Ђурића
Моје претпоставке и незванична сазнања о улози академика Крестића (и подршка коју је морао да има од председника САНУ Владимира Костића) имају добре основе.
Једна од њих је и следећа чињеница: на једном од радних састанака и приликом разговора о трагању за архивским материјалом, рекао сам да би било од користи да се затражи од Василија Крестића, директора Архива САНУ, да се прегледа фонд Виктора Новака и евентуално позајми одређени број докумената, саговорници су ми казали да заборавим на било какву сарадњу са академиком Крестићем!
Том приликом нисам схватио шта то значи (реч је о сујети која је порасла због тога што он није учесник у пројекту нити писац предговора)! Схватио сам, међутим, тек после читања приказа Крестићевих мемоара Запамћења, који су објављени у часопису Српске студије (број 7, Београд, 2017).
Српски дечаци у усташким логорима смрти избезумљни од глади личе на костуре
Неколико детаља о Крестићевој карактерологији, а нарочито односу према неистомишљеницима, запамтио сам у краткој полемици вођеној у Политици (о меморијалном комплексу на Ушћу) а посебно после његовог напада на мене, Музеј жртава геноцида и епископа Јована Ћулибрка.
У одговору на његов излив речи, које не приличе једном универзитетском професору, којима спочитава незнање једном доктору историјских наука који је похвалио напоре Душана Никодијевића и његову књигу Јасеновац између броја и жртве (Музеј жртава геноцида, 2019), написао сам и ове речи: „Зашто Крестић није написао име тог доктора историјских наука па морам ја: Срђа Трифковић је докторат о Независној Држави Хрватској одбранио у Великој Британији!
Непомињање имена ме подсећа на Крестићеву лошу особину да избегава директна сучељавања јер, одавно сматра да је лакше то урадити у ходнику, иза леђа, преко других (на пример, у случају скандалозне забране изложбе угледног и признатог академика Динка Давидова „Тотални геноцид“, или у забрани одбране доктората свом кумчету из страха да син Јована Милићевића не угрози каријеру његовог сина. Узгред, иза Јовановог сина остаће бројни радови, а иза сина Василијевог?“ (Вељко Ђурић Мишина: Василије Ђ. Крестићу, прошло је време инквизиције, ломача и комесара, сајт „Стање ствари“, 31. октобар 2019).
Сада је време за повратак на почетак текста: Када је ових дана изложба поменута у контексту анационалне политике руководства САНУ уследило је објашњење Одељења историјских наука у коме је наглашено: „Очевидно је да се ради о једном веома ангажованом приступу Академије, нарочито последњих година. Због тога је оспоравање тих напора и постигнућа потпуно неоправдано, исто онако као и сасвим малициозно и неосновано спочитавање САНУ да је неко у њој забранио одржавање изложбе о Јасеновцу. Напротив, у Академији и у Одељењу историјских наука учињено је све да се створе материјални и сви потребни научни и стручни услови за остварење изложбе под називом Тотални геноцид, али она је морала бити одложена пошто није била правовремено припремљена. Изложба, нажалост, никада није одржана, јер је њен аутор убрзо преминуо.“
Одељење за историју, уз подршку Костића, је забранило изложбу
Моја прича и одређене тврдње из поменутог саопштења су у колизији: изложба није била посвећена Јасеновцу већ тоталном геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској; Одељење историјских наука није учествовало у обезбеђивању новца потребног за реализацију изложбе, већ је то био посао администрације САНУ и Музеја жртава геноцида!
Не стоји ни тврдња да је Одељење помогло у припреми изложбе јер је истина сасвим другачија: Одељење је забранило изложбу! Академик Давидов преминуо је непуну годину дана после планираног отварања изложбе. Другосрбијанска политика вођства САНУ била је за њега кап која је прелила чашу!
Ово написах јер о свему постоје сведоци и документација која је настала у уобичајеном послу рада на пројекту. Сачувана документација у Музеју жртава геноцида лако може да потврди учешће Музеја и мене лично.
Академик Давидов није дочекао штампање публикације која је требало да буде пратећа уз изложбу а коју је постхумно штампао Жарко Чигоја.
ПС: После свега, када је реч о изложби „Тотални геноцид“, ред је да подсетим да је Министарство културе и информисања одобрило тражени новац за реализацију поставке и припрему и штампање пратеће публикације, ред је да као саорганизатор и саучесник у пројекту упитам: на шта сте потрошили одобрени новац?
Nikad mi nece biti jasno kako je moguce da cetnici u to vrijeme nisu ucinili nista da pokusaju makar oslobadjanje ove djecice… Nasih Jasenovackih mucenika. Pa makar svi do jednog izginuli.
komentar je očigledana lažna briga udbaškog bota —
a evo odgovora :
Након завршетка свечаности отварања Јасеновачког музеја, рачунајући да је микрофон искључен, високи хрватски комунистички функционер Стево Крајачић у свађи са српским борцима проговори у близини микрофона: „Овдје смо вас премало побили“. Али, микрофони су били укључени и настао је скандал тако да је Крајачић био присиљен да послије неколико дана поднесе оставку.
нема случаја где су партизани и усташе имали сукоб, а много усташких главешина је у титовој југославију нормално живело
Mnoge gluposti , infantilizme i neznanja sam čuo za života , ali nisam ni slutio da sve to može da stane u samo jednom pitanju (ne liči mi na vic , pa makar i od dušmana , jer se radi o zločinu bez presedana ) !
Ni jedan pokusaj odgovora nisam dobio na ovo pitanje. Kao prvo potomak sam cetnika i ni u kom slucaju mi nije cilj bio da ih omalovazavam. Kao drugo infantilna je na zalost ta podjela na cetnike i partizane koja je dovela do ovog genocida.
Pitao sam to za cetnike jer vjerujem da su oni elita bili i da su slati gdje niko nije (o cetnickim akcijama vise znam u prvom ratu). Nedaj Boze nikad vise takvih podjela. Slava Jasenovackim mucenicima nikad ne zaboraviti. I da se Srbi nika vise ne djele.
ЗАШТО ЈЕ ДОБРИЦА ЋОСИЋ У ОЧИМА НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА ВИЂЕН КАО “ОТАЦ СРПСКЕ НАЦИЈЕ” И КОЈИ ЊЕГОВ ФАЛСИФИКОВАНИ ЦИТАТ СЕ НАЈВИШЕ КОРИСТИ ПРОТИВ СРБА
Наши бивши сународници и данашњи непријатељи у својој мрзитељској опсесији Србима и свему српском, често посежу за једним (бар би то требало да буде) отровним цитатом из романа Добрице Ћосића ”Деобе” о томе како Срби тобож патолошки лажу.
То се посебно дешава када се ти отпадници суоче са непобитним историјским чињеницама или писањима неких великана о томе ко су, шта су, која је њихова мисија и одакле разлози њихове патолошке мржње према православним Србима.
Треба ли подсећати на то шта један од највећих српских писаца Мехмед Меша Селимовић са пуним правом поручује тим аморфним мрзитељским масама, које се ”с нејасним осећањем стида због порекла, и кривице због отпадништва” плаше да загребу по сопственој српској прошлости?
Пре него што се позабавимо Ћосићевим најкоришћенијим цитатом из свих његових романа као једним јадним фалсификатом и сликовитим приказом примитивизма, мржње и незнања оних који за њим посежу, одговорићемо на питање да ли је књижевник Добрица Ћосић ”отац наше нације” и да ли би он то икада могао бити?
Отац српске нације јесте и једино може бити Свети Сава. И сви српски великани, који би по својој величини и значају за српску историју и културу такође могли да се нађу међу очевима, се слажу са тиме да је Свети Сава, не само најграндиознија личност наше историје, него је и основни утемељивач српства. О томе су писали сви од Његоша, преко Исидоре Секулић, па све до Тесле и Пупина. Дакле највеће личности наше историје, заједно са целим српским народом, се слажу да је Свети Сава заправо тај духовни отац наше нације. Уз то, с обзиром да су се стари европски народи из времена средњег века са аутокефалном православном црквеном организацијом другачије развијали од остатка Европе и своју националност почели да темеље најпре кроз припадност аутокефалној цркви, Свети Сава је, као први архиепископ српски од 1219. године и архитекта српске аутокефалије, уистину и фактички отац српске нације.
Добрица Ћосић је био изузетно контроверзна личност што се српске историје тиче. Партизан, комуниста, титоиста, партијски функционер, комунистички ангажовани књижевник. Почео је да се разочарава у свог бескомпромисног вођу друга Тита након, мало је рећи, екстравагантне посете југословенског комунистичког диктатора земљама западне и сахарске Африке 1961. године (о чему смо писали раније), да би након Брионског пленума, а посебно након 9. конгреса Савеза комуниста Југославије (када је у рубрику ”националност” Јосип Броз Тито уместо ”Југословен” уписао ”Хрват”) био грдно разочаран у њега и у титоизам, али не и у комунистичку идеологију.
Због својих јавних критика на рачун режима као један од најугледнијих писаца тадашњег времена и академик САНУ (чувена НИН-ова књижевна награда за најбољи роман године је установљена управо због тадашњег функционера Савеза комуниста Србије уједно и писца Добрице Ћосића 1954. године), постаје дисидент и објекат праћења југословенске тајне полиције ”Удба”.
Као академик Добрица Ћосић је први почео да пише о ужасном положају српског народа у оквирима комунистичке Југославије, који је живео расцепкан у пет авнојевских република и две покрајне.
Као неко ко је био критичар Титоизма због лошег положаја Срба и Србије у оквиру комунистичке Југославије, наши југословенски непријатељи су око Добрице Ћосића начинили ”ореол” некаквог националисте или квази-националисте (иако је Добрица Ћосић остао доследан социјалиста и оштар критичар на основама заблуда и незнања српског буржоаског друштва Кнежевине и Краљевине Србије, Српске православне цркве, српске војске, Југословенске војске генерала Михаиловића, многих других српских институција, личности и историјских достигнућа).
Добрица Ћосић био је један од првих писаца који ће подржати Милошевића, а касније и његов велики противник. Такође, први је изашао са издајничким тезама о потреби да српска Метохија и српско Косово морају да се поделе између Србије и Албаније.
Ако нам је Добрица Ћосић наспрам Светог Саве ”отац нације”, како то наши непријатељи воле да нагласе, онда тешко нама као таквој нацији, са таквим ”оцем”.
Међутим, вратимо се ми на Ћосићев цитат о нама који патолошки лажемо и о томе шта он говори о онима који за таквим цитатом посежу.
Сигурно сте прочитали макар једном да нам некакав Хрват, босанскохерцеговачки муслиман или монтенегрински усташа напише нешто у стилу—ето какви сте ви Срби, прочитајте и сами шта ваш отац нације Добрица Ћосић вели о вама.
Па онда обично иде овај папагајски цитат, без навођења дела из кога потиче или лика из романа који то изговара:
”Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид СРПСКОГ патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. ЛАЖ ЈЕ СРПСКИ ДРЖАВНИ ИНТЕРЕС. ЛАЖ ЈЕ У САМОМ БИЋУ СРБИНА. У ОВОЈ ЗЕМЉИ СВАКА ЛАЖ НА КРАЈУ ПОСТАЈЕ ИСТИНА. СРБЕ ЈЕ ТОЛИКО ПУТА У ИСТОРИЈИ СПАСАВАЛА ЛАЖ”.
Увећали смо за речи и реченице које су уметнуте преварно и накнадно у овај ”каобајаги” Ћосићев цитат, а у наставку текста вам представљамо интегрални цитат из Ћосићевог романа ”Деобе” објављеног 1961. године:
”Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид НАШЕГ [уместо горенаведеног ”српског”] патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. [Овде наши непријатељи додају потпуно непостојеће четири реченице о лажи као тобожњем српском државном интересу] [следи наставак истог пасуса] За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима—то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да нема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам”. (Добрица Ћосић, ”Деобе” издање из 2017, странице 96-97)
Видите ли каквим се фалсификатима служе наши непријатељи када им се, на пример, саопште непријатне чињенице о исламизацији Срба у Босни и Херцеговини, или конвертитству Срба у Војној Крајини или о непостојању некаквог црногорског народа пре 1945. године?
Дакле, уместо ”српског” у оригиналном тексту стоји ”нашег”, док су последње четири реченице о ”лажи као српском државном интересу“, ”лажи у самом бићу Србина“, ”земљи у којој све лажи постају истине“ и ”Србима које спасава лаж“ потпуно непостојеће.
О чему се ради у роману ”Деобе” писаном и време најжешћег титоизма од стране једног тада режимског и идеолошки пристрасног писца?
Ово дело је фокусирано на критику јединица Југословенске војске (у народу познатим као ”четници”) армијског генерала Драгољуба Михаиловића на територији окупиране краљевине, односно данашње централне Србије у измишљеном селу Прерово.
Поменуте речи су заправо записи једног од јунака романа—студента Младена Ракића, измишљеног лика, који се придружио четницима, а четници су у Ћосићевим делима представљени најмрачније могуће као колаборационисти.
Као што смо напоменули Добрица Ћосић је и сам био партизан (издајник српства, краља и отаџбине), а поменуту књигу писао је током 1950-их година прошлог века, када се за изношење истине о четницима губила глава или добијало служење дугогодишње тешке робије.
Оно што Ћосић написао у ”Деобама” јесте његов лични поглед на свет без подударања са историјским чињеницама.
Међутим и то мишљење исказано кроз дневничке записе једног од његових јунака (студента и четника Младена Ракића), које је Ћосић укључио у свој роман писан у време Титоизма, се фалсификује и изврће из контекста како би се представило као некакав манифест ”великосрпског национализма“ и сушту истину о томе ко су Срби.
Запамтите, драги Срби, да се непријатељи наши најчешће служе фалсификатима, а посебно када о нама говоре са странцима који о нашем региону појма немају.
Није лако бити Србин, нити је то икада било. Највиши степени чојства и јунаштва се подразумевају за свакога ко носи српско име. Но, макар је часно и свето бити Србин, судећи по Крсту који због српства и православља носимо.
Komunjarčine, napolje. Nije mi jasno kako je došao do mjesta predsednika. Mi to nikada nećemo priznati nipošto. Neka nam on ne otvara oči, vidimo dobro, ali priznanja nema. Pun Beograd komunjarčine od 45.
Gamad, ološ, komunistička deca ispranog mozga vode SANU. Bolje ukinuti SANU nego ova ološ da je vodi. Da li je moguće da se ovoliko izdajica nakotilo u Srba.
Srbija puna nagre i izdajnika kao i cg,dok se sa njima ne raščisti nikad naprijed.sve ovo kod nas još od tada mulja vatikan.jedini nam je spas neka unija sa rusijom.
Tuga tuzna..Sto reci..Rekli bi stari..A ne zalelekati.
Nikad mi nece biti jasno kako je moguce da cetnici u to vrijeme nisu ucinili nista da pokusaju makar oslobadjanje ove djecice… Nasih Jasenovackih mucenika. Pa makar svi do jednog izginuli.
Jos je cudnije kako partizani nijesu nista ucinili na oslobadjanju ove djece, pa makar svi do jednoga poginuli, kao u Bulajicevim filmovima.
komentar je očigledana lažna briga udbaškog bota —
a evo odgovora :
Након завршетка свечаности отварања Јасеновачког музеја, рачунајући да је микрофон искључен, високи хрватски комунистички функционер Стево Крајачић у свађи са српским борцима проговори у близини микрофона: „Овдје смо вас премало побили“. Али, микрофони су били укључени и настао је скандал тако да је Крајачић био присиљен да послије неколико дана поднесе оставку.
нема случаја где су партизани и усташе имали сукоб, а много усташких главешина је у титовој југославију нормално живело
Mnoge gluposti , infantilizme i neznanja sam čuo za života , ali nisam ni slutio da sve to može da stane u samo jednom pitanju (ne liči mi na vic , pa makar i od dušmana , jer se radi o zločinu bez presedana ) !
Ni jedan pokusaj odgovora nisam dobio na ovo pitanje. Kao prvo potomak sam cetnika i ni u kom slucaju mi nije cilj bio da ih omalovazavam. Kao drugo infantilna je na zalost ta podjela na cetnike i partizane koja je dovela do ovog genocida.
Pitao sam to za cetnike jer vjerujem da su oni elita bili i da su slati gdje niko nije (o cetnickim akcijama vise znam u prvom ratu). Nedaj Boze nikad vise takvih podjela. Slava Jasenovackim mucenicima nikad ne zaboraviti. I da se Srbi nika vise ne djele.
ЗАШТО ЈЕ ДОБРИЦА ЋОСИЋ У ОЧИМА НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА ВИЂЕН КАО “ОТАЦ СРПСКЕ НАЦИЈЕ” И КОЈИ ЊЕГОВ ФАЛСИФИКОВАНИ ЦИТАТ СЕ НАЈВИШЕ КОРИСТИ ПРОТИВ СРБА
Наши бивши сународници и данашњи непријатељи у својој мрзитељској опсесији Србима и свему српском, често посежу за једним (бар би то требало да буде) отровним цитатом из романа Добрице Ћосића ”Деобе” о томе како Срби тобож патолошки лажу.
То се посебно дешава када се ти отпадници суоче са непобитним историјским чињеницама или писањима неких великана о томе ко су, шта су, која је њихова мисија и одакле разлози њихове патолошке мржње према православним Србима.
Треба ли подсећати на то шта један од највећих српских писаца Мехмед Меша Селимовић са пуним правом поручује тим аморфним мрзитељским масама, које се ”с нејасним осећањем стида због порекла, и кривице због отпадништва” плаше да загребу по сопственој српској прошлости?
Пре него што се позабавимо Ћосићевим најкоришћенијим цитатом из свих његових романа као једним јадним фалсификатом и сликовитим приказом примитивизма, мржње и незнања оних који за њим посежу, одговорићемо на питање да ли је књижевник Добрица Ћосић ”отац наше нације” и да ли би он то икада могао бити?
Отац српске нације јесте и једино може бити Свети Сава. И сви српски великани, који би по својој величини и значају за српску историју и културу такође могли да се нађу међу очевима, се слажу са тиме да је Свети Сава, не само најграндиознија личност наше историје, него је и основни утемељивач српства. О томе су писали сви од Његоша, преко Исидоре Секулић, па све до Тесле и Пупина. Дакле највеће личности наше историје, заједно са целим српским народом, се слажу да је Свети Сава заправо тај духовни отац наше нације. Уз то, с обзиром да су се стари европски народи из времена средњег века са аутокефалном православном црквеном организацијом другачије развијали од остатка Европе и своју националност почели да темеље најпре кроз припадност аутокефалној цркви, Свети Сава је, као први архиепископ српски од 1219. године и архитекта српске аутокефалије, уистину и фактички отац српске нације.
Добрица Ћосић је био изузетно контроверзна личност што се српске историје тиче. Партизан, комуниста, титоиста, партијски функционер, комунистички ангажовани књижевник. Почео је да се разочарава у свог бескомпромисног вођу друга Тита након, мало је рећи, екстравагантне посете југословенског комунистичког диктатора земљама западне и сахарске Африке 1961. године (о чему смо писали раније), да би након Брионског пленума, а посебно након 9. конгреса Савеза комуниста Југославије (када је у рубрику ”националност” Јосип Броз Тито уместо ”Југословен” уписао ”Хрват”) био грдно разочаран у њега и у титоизам, али не и у комунистичку идеологију.
Због својих јавних критика на рачун режима као један од најугледнијих писаца тадашњег времена и академик САНУ (чувена НИН-ова књижевна награда за најбољи роман године је установљена управо због тадашњег функционера Савеза комуниста Србије уједно и писца Добрице Ћосића 1954. године), постаје дисидент и објекат праћења југословенске тајне полиције ”Удба”.
Као академик Добрица Ћосић је први почео да пише о ужасном положају српског народа у оквирима комунистичке Југославије, који је живео расцепкан у пет авнојевских република и две покрајне.
Као неко ко је био критичар Титоизма због лошег положаја Срба и Србије у оквиру комунистичке Југославије, наши југословенски непријатељи су око Добрице Ћосића начинили ”ореол” некаквог националисте или квази-националисте (иако је Добрица Ћосић остао доследан социјалиста и оштар критичар на основама заблуда и незнања српског буржоаског друштва Кнежевине и Краљевине Србије, Српске православне цркве, српске војске, Југословенске војске генерала Михаиловића, многих других српских институција, личности и историјских достигнућа).
Добрица Ћосић био је један од првих писаца који ће подржати Милошевића, а касније и његов велики противник. Такође, први је изашао са издајничким тезама о потреби да српска Метохија и српско Косово морају да се поделе између Србије и Албаније.
Ако нам је Добрица Ћосић наспрам Светог Саве ”отац нације”, како то наши непријатељи воле да нагласе, онда тешко нама као таквој нацији, са таквим ”оцем”.
Међутим, вратимо се ми на Ћосићев цитат о нама који патолошки лажемо и о томе шта он говори о онима који за таквим цитатом посежу.
Сигурно сте прочитали макар једном да нам некакав Хрват, босанскохерцеговачки муслиман или монтенегрински усташа напише нешто у стилу—ето какви сте ви Срби, прочитајте и сами шта ваш отац нације Добрица Ћосић вели о вама.
Па онда обично иде овај папагајски цитат, без навођења дела из кога потиче или лика из романа који то изговара:
”Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид СРПСКОГ патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. ЛАЖ ЈЕ СРПСКИ ДРЖАВНИ ИНТЕРЕС. ЛАЖ ЈЕ У САМОМ БИЋУ СРБИНА. У ОВОЈ ЗЕМЉИ СВАКА ЛАЖ НА КРАЈУ ПОСТАЈЕ ИСТИНА. СРБЕ ЈЕ ТОЛИКО ПУТА У ИСТОРИЈИ СПАСАВАЛА ЛАЖ”.
Увећали смо за речи и реченице које су уметнуте преварно и накнадно у овај ”каобајаги” Ћосићев цитат, а у наставку текста вам представљамо интегрални цитат из Ћосићевог романа ”Деобе” објављеног 1961. године:
”Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид НАШЕГ [уместо горенаведеног ”српског”] патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. [Овде наши непријатељи додају потпуно непостојеће четири реченице о лажи као тобожњем српском државном интересу] [следи наставак истог пасуса] За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима—то је апокалипса лажи. Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да нема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам”. (Добрица Ћосић, ”Деобе” издање из 2017, странице 96-97)
Видите ли каквим се фалсификатима служе наши непријатељи када им се, на пример, саопште непријатне чињенице о исламизацији Срба у Босни и Херцеговини, или конвертитству Срба у Војној Крајини или о непостојању некаквог црногорског народа пре 1945. године?
Дакле, уместо ”српског” у оригиналном тексту стоји ”нашег”, док су последње четири реченице о ”лажи као српском државном интересу“, ”лажи у самом бићу Србина“, ”земљи у којој све лажи постају истине“ и ”Србима које спасава лаж“ потпуно непостојеће.
О чему се ради у роману ”Деобе” писаном и време најжешћег титоизма од стране једног тада режимског и идеолошки пристрасног писца?
Ово дело је фокусирано на критику јединица Југословенске војске (у народу познатим као ”четници”) армијског генерала Драгољуба Михаиловића на територији окупиране краљевине, односно данашње централне Србије у измишљеном селу Прерово.
Поменуте речи су заправо записи једног од јунака романа—студента Младена Ракића, измишљеног лика, који се придружио четницима, а четници су у Ћосићевим делима представљени најмрачније могуће као колаборационисти.
Као што смо напоменули Добрица Ћосић је и сам био партизан (издајник српства, краља и отаџбине), а поменуту књигу писао је током 1950-их година прошлог века, када се за изношење истине о четницима губила глава или добијало служење дугогодишње тешке робије.
Оно што Ћосић написао у ”Деобама” јесте његов лични поглед на свет без подударања са историјским чињеницама.
Међутим и то мишљење исказано кроз дневничке записе једног од његових јунака (студента и четника Младена Ракића), које је Ћосић укључио у свој роман писан у време Титоизма, се фалсификује и изврће из контекста како би се представило као некакав манифест ”великосрпског национализма“ и сушту истину о томе ко су Срби.
Запамтите, драги Срби, да се непријатељи наши најчешће служе фалсификатима, а посебно када о нама говоре са странцима који о нашем региону појма немају.
Није лако бити Србин, нити је то икада било. Највиши степени чојства и јунаштва се подразумевају за свакога ко носи српско име. Но, макар је часно и свето бити Србин, судећи по Крсту који због српства и православља носимо.
Nije Srbija puna, nego Beograd. Tu se od 45 ugnijezdilo, te komunjarčine.
Komunjarčine, napolje. Nije mi jasno kako je došao do mjesta predsednika. Mi to nikada nećemo priznati nipošto. Neka nam on ne otvara oči, vidimo dobro, ali priznanja nema. Pun Beograd komunjarčine od 45.
Gamad, ološ, komunistička deca ispranog mozga vode SANU. Bolje ukinuti SANU nego ova ološ da je vodi. Da li je moguće da se ovoliko izdajica nakotilo u Srba.
Srbija puna nagre i izdajnika kao i cg,dok se sa njima ne raščisti nikad naprijed.sve ovo kod nas još od tada mulja vatikan.jedini nam je spas neka unija sa rusijom.