Tomson: Simfonija nemoći

Piše: Mišo Vujović

Teško je danas objasniti — zašto na Balkanu postoji pevač čije pesme veličaju logore, klanja i etničko čišćenje. Ali još je teže objasniti zašto takav pevača pune hale, stadione i trgove. Njegovo ime nije važno. Ali ga zovu Tomson.
U tom imenu, izgovorenom kao zapovest i posveta, krije se ceo mehanizam mržnje: pripitomljen, ozvučen, ritmično zapakovan u patriotsku halucinaciju. Ali to nije muzika. To je politički maršem zapakovan kulturni vandalizam. Nije pesma — već instrument ideološkog odbrambenog mehanizma jednog naroda koji, umesto istine, bira da igra kolo po masovnim grobnicama.
Hrvatska, je dva puta u dvadesetom veku bila na pogrešnoj strani istorije, ostvarila je svoju državnost ne sopstvenom pobedom, već — srpskim oružjem.
U Prvom svetskom ratu bili su u uniformi cara koji je gazio Srbiju. U Drugom desetine hiljada njih stajalo je pod zastavom sa slovom “U”, zalažući se za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma. I opet, srpska pobeda ih je integrisala. Poklonila im je državu. Slobodu. Stid.
A šta narod čini kada mu neko pokloni slobodu koju nije sam izborio?
Okretanje mržnji prema darodavcu postaje psihološka nužnost.
Uznemiruje ih naše postojanje, jer podseća na njihovu prošlost. Na činjenicu da je neko drugi morao da gine da bi oni bili oslobođeni. I upravo zato — svedoka treba prvo poniziti, onda proglasiti agresorom, i na kraju — devastirati kulturno i politički.
U tom kontekstu, Tomson nije problem kao pojedinac — već kao funkcija kolektivnog poricanja i kanalisanja istorijske frustracije.

Nije to pesma, to je patologija

Tomsonove pesme nisu lirske. Nisu ni nacionalne. One su logorske. I to ne simbolički. One bukvalno veličaju “čiste teritorije”, jasenovačke slike, pozdrav “Za dom — spremni”, i krv kao ideal. Da, tom istom krvlju zalivane su najcrnje stranice XX veka. A danas se ta patologija naziva “identitet”.
I nemojmo se zavaravati — nije to pitanje muzike, ukusa ili umetničke slobode. To je pitanje civilizacijskog kodeksa. Jer kada vam tri hiljade ljudi u jednom glasu peva o logorskim čuvarima kao herojima, to više nije koncert. To je perverzna liturgija za ubijenu savest.
Mržnja nije snaga. Mržnja je kukavičluk.
Ono što je najbolnije — nije njihova mržnja, već naše ćutanje. Ćutimo kada veličaju Jasenovac. Ćutimo kada nam progone ćirilicu. Ćutimo kada nam uvode muziku mržnje kao zvaničnu kulturnu politiku.
Ali vredi se podsetiti:
Mržnja nije znak pobede. Mržnja je znak bolesti. Nemoći. Kukavičluka.
Ona ne govori ništa o objektu koji mrzi — već sve o subjektu koji mržnju oseća.
Zato ne treba mrzeti one koji mrze. Ali ih moramo razobličiti.