Tog dana stale su kazaljke
Foto: Slika ekrana
Piše: Jovana Cakić
Vaša je snaga u priči, u propagandi, naša u predanjima sa kolena na koleno i ličnim i kolektivnim nesrećama zapodenutim vašom rukom, za naše „dobro“.
Koliko nas dobro služi sećanje na jedan običan dan, jednu sredu, jedan 24. mart 1999. godine? Bio je lep dan, prolećni. Nije stigao da se završi i obrne krug kazaljkama na satu. Zastale su u osam uveče i do danas, te kazaljke nisu se pomerile. Taj dan prekinule su bombe. Od tog dana, do ovog današnjeg 24. marta malo šta se promenilo. Gradilo se i rušilo, ljudi živeli i umirali, a mi u mestu stojimo jer nemamo više gde da u duši pakujemo žrtve i nesreće i skrivamo ih od sveta. Ne može više da stane u ove naše poderane kofere zaborava sva pakost sveta koja se obrela na nas.
Mučena duša Srbinova više ne može da izdrži tajne, prikrivanja i spletkarenja sveta, politike.
A da i može još koliko, kada bi pustila krik, ceo svet bi se raspao od bola i buke.
I ne bi taj vrisak trajao tren, nego bi se taj tren pretvorio u večnost.
..Dok god ne saznamo istine… Dok ne pronađemo grobove.. I kosti… I dok god ne priznaju svoja zlodela…
Vaša je snaga svete u besu i moći, naša u slozi i bolu. Pa čik pogodi ko će duže da izdrži kad naiđu teški dani. Nama nikad nisu ni prolazili. Vaša je snaga u priči i propagandi, naša u predanjima sa kolena na koleno i ličnim i kolektivnim nesrećama zapodenutim vašom rukom, za naše „dobro“. Vaša je snaga u zemaljskom, naša u nebeskom. U tome je razlika. Mi zaboraviti ne smemo jer će nas ponor progutati i nećemo više postojati.
Možete da nas kažnjavate, ponižavate, mučite i tlačite, ali nam ne možete oduzeti nebo. Ni dušu. A bogami ni sećanja. Jer to je sve što imamo. U sećanjima gore i nebo i zemlja. Zato ih i pamtimo i ne dozvoljavamo zaboravu da prevlada i otme nam taj napaćeni komadić duše, jer bez njega nismo celi. Onaj ko ne pamti, ne zna i nije video. Onaj ko ne pamti, nije osetio na sopstvenoj koži. Onaj ko ne pamti i olako se predaje zapadu i dušu daje đavolu, nije pripadnik ovog napaćenog naroda.
Naroda, koji je jedini uspeo da prkosi ovom sumanutom i izopačenom svetu.
Neko mora ovaj svet da pogleda u oči i kaže – dalje ruke od moje dece! Dalje ruke od moje zemlje!
Dalje ruke od naše pravde, jer vaša nam je pravda samo nepravdu posejala. A seme nepravde proklijalo je, nažalost, na našoj plodnoj zemlji. U nju se sve prima.. i korov i cveće. Na domaćinu je da odluči šta će gajiti. Šta će nam doneti žetva, još ćemo videti. Za sad, vidi se i cveće i trnje. Teško breme godina nadnelo se nad našim plećima…
Ali imena koja su se uklesala na naše nebo opominju nas svojim malim krilima na nezaborav i život, jer životom ih živima u sećanju održavamo i o njima istinu prenosimo.
Bojana Tošović (1998) – poginula 11. aprila 1999. u Merdarima
Marko Simić (1997) – poginuo 31. maja 1999. u Novom Pazaru
Milica Rakić (1996) – poginula 17. aprila 1999. u Batajnici
Dragana Dimić (1995) – poginula 11. maja 1999. u selu Staro Gracko kod Lipljana
Marko Ivanović (1995) – poginuo 22. aprila 1999. u Đakovici
Dajana Pavlović (1994) – poginula 26. maja 1999. u Ralji kod Beograda
Branimir Stanijanović (1993) – poginuo 12. aprila 1999. tokom granatiranja voza u Grdelici
Ivan Ivančević (1992) – poginuo 22. aprila 1999. u Đakovici
Stefan Pavlović (1991) – poginuo 26. maja 1999. u Ralji kod Beograda
Julija Brudar (1989) – poginula 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)
Vladimir Simić (1987) – poginuo 27. aprila 1999. u Surdulici
Olivera Maksimović (1986) – poginula 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)
Olivera Brudar (1987) – poginula 30. aprila 1999. u naselju Murino (Crna Gora)
….i još mnogo drugih čija imena lebde nad nama i upozoravaju da se žrtve ne smeju zaboraviti i da se budućnost ne gradi zatiranjem prošlosti!
Dobri Djikane, pozdrav i ostaj u zdravlju. Čuvaj knjigu, brani je životom 😉
Brat moj …
Račun znamo, samo od nas zavisi hoćemo li i da ga naplatimo!
Bliži se …
A onda, onda računamo i na tebe.
Na one najbolje računamo!
Sad svi znamo, morali bi da znamo, o kome se zapravo radi … Na stotine je ozbiljnih naučnih tekstova kojima je skoro pa priprečeno pravo na javnos! Na desetine je vrhunskih stručnjaka sa vodećih svjetskih Univerziteta, od Kolumbije do Kembridža i Oksforda, vidi ti što je njima palo na pamet, koji oni tvrde da su svuda okolo nas naše vjerne kopije, a da se ustvari radi o neljudskim entitetima iz drugih dimenzija! … !???
Teoretičari zavere, bre! Jedino zamalo žulja što je riječ o onim najvrhunskijim ljudima svjetske naučne zajednice … Još i za malo više budući je u javnost dospeo podatak da je samo na prostoru Amerike oko sedamdesetak centara(!?) koji se najdirektnije bave “ preumljenjem čovjeka“ i kreiranjem njegove “ zamjeme“ u dogledno vrijeme!
Ne čude oni mene, ne!
Ni ti „entiteti“, još od najstarijih vremena se o njima zna u nama dalekim kulturama, Biblija ih, i ona ih zna, ni ti ljudi od nauke koji o tome svjedoče, ni oni me ne čude, čudi me budala! … Sa svih nam strana. Ona budala koja je još onda skinula gaće, pa oni samo nako u prolazu … Idioti koji nam vode države, imamo vrat da slomimo, ili da im se pridružimo, stavimo u službu, Zvjerima!?
Nego, da li vi stvarno vjerujete da normalan čovjek, “ stvarni“, da je on smišlja svakakve užase drugome nekom čovjeka, narodima?
Da je neki nama sličan, „običan čovjek“ smišljao i smislio, između ostalog, da dvadesetak najrazvijenijih zemalja svijeta nagrne bombama na SRJ!? Najmanjeg nam jada oni poginuli, duša me boli što moram i ovakvo poređenje da pravim, što su nam zemlju porušili, nemerljive materijalne štete, nego su je zasijali osirimašenim uranijumom koji on kosi kancerom, Kosovo pogotovo, Srbiju, srpski narod!
Tek će … U narednih dve do 4 milijardi godina će da radi svoj posao, ako iko preostane za taj i takav posao!
To je ono najstrašnije!
Još je i strašnije, da ne ulazim u složen stručni narativ, što uranijum radi svoj posao mic po mic, skoro pa neprepoznatljivo po generaciji, tako menja genom: kroz 100-200 godina, možda i ranije, imaćemo jednog potpuno drugog čovjeka ni nalik sebi, nakazu!
Da li vi zaista vjerujete da to radi čovjek čovjeku?
Pogledajte šta su uradili ukrajinskom čovjeku nakon dvadesetogodišnjeg uticaja na njega iz “ zatajenih laboratorija“ širom Ukrajine!
Dovoljno je samo da vidite onaj kratki video materijal sa proslave Dana škole u nekom gradiću … Upriličena je
priredba i izložba slastica koje su đeca napravila uz pomoć roditelja.
Na stolu biše izloženi, redom: Torta naziva “ torta od utrobe ruskih beba“, a onda “ rolat od ruske krvi“, “ kuglice od očiju ruske đece“ … !????
Ništa morbidnije nijesam čuo, pročitao u sine fiction, dobrih mi godina!
– Maša, koliko mrziš Ruse? – pita otac osmogodišnju ćerkicu.
Nije … Nije vam da čujete, da vam prepričavam, neshvatljiva je mržnja u to đevojčice, a tek rječnik joj!??? Neljudski … I taj njen vrisak oduševljenja onim što bi im radila, Rusima! Nestvaran vrisak … Neljudiski.
Nije valjda da vjerujete, e se takva rodila!? I sva ona druga đeca, i svi oni ljudi … DO JUČE ONI RUSI IZ RUSKE KRAJINE! Podsjeća li vas …
Nije da valjda vjerujete da je sve to nastalo onako spontano, bez onih tajnih laboratorija širom Ukrajine!
Sa njima imamo posla … Čovjek. Svejedno koji, svejedno đe, čovjek! Posla ima sa NEČOVJEKOM!
A vi nemojte … da vjerujete!
Kad budete … Kad se uvjerite, e onda će biti kasno!
I ne nasjedajte … Da su šćeli, pobili bi ne 2.000, mnogo je (!), pobili bi 200, 2 miliona Srba bi hladno pobili, da su šćeli!
Gorega oni nauma …
Još im jednoga eksprimenta na ljudima. Za nesreću, onda u Srbiji i Crnoj Gori … I danas. I ne samo u nas. Posvuda svijeta. Eksperimentišu. Za neke im potrebe … Neljudski entiteti među nama. Prve nam komšije …
A vi, samo se vi meni čudite!
I ne čitajte što ja čitam … Naročito ne sve one množene naučne studije onoga najpametnije čovjeka!
I sjetite se jednog, među mnoge sličnog im problema, među gorostase ljudske civilizacije, i njega, Dostojevskog: “ … Ja sam za njih samo još jedan smiješan čovjek! …“
Pa, onda smijte se i meni. Ko sam pa ja … Kad su se isti neki smijali i Nikoli Tesli, Lobačevskom, Anštajnu …
Poslije ćete, poslije ćemo da plačemo. … Ima kad!
Neljudskim … Monstrumi, bolesnici, SUDRUŽNI IM! – već dugo, predugo vladaju svijetom.
Bilo ih je u nas na kamare. Ima ih … I danas. Jedan se onaj bolesnik, on se trideset godinice ističe, ne da da mu ko ugrozi prvjenstvo u svaštočinji!
Tako da …
Mislite da mi je bilo lako da ovo iskuckam?
… Već ako je od kakve koristi, bilo koje i bilo kakve!
Ako je … Nijesam siguran.
p. s. A ova mala, Julijana Brudar, evo ću po ko zna koji put suzu da pustim, bila je u kombiju sa svojim ocem i sa mnom … Spavala je putom, sa smijeskom na usnicama, anđeo mali!
Tamo na granici sa Kosovom prihvatio je ujaak iz Murina, a moje troje đece prijatelji iz Crne Gore, odjveli ih kod sebe u Kotor.
Da ih spasimo …
Od neljudi.