Tišina

Piše: dr Vladan S. Bojić

U avgustu kada nebo posivi od pepela i prašine kolone duge. I pocrni od jeke i uzdaha četvrt miliona nemoćnih ljudi, žena, staraca, dece. Od praska vekova, slomljenih grobova, crkava i “srca kuća kamenih”. Nije to bila seoba, ni rat, već egzekucija pred očima Evrope. Niko taj svršeni genocid ne zove pravim imenom. Jer, intencija nije merena brojem leševa, već brojem ispražnjenih i istrebljenih sela i gradova od Srba. Ta istina vrišti, jer se potiskuje. Prođoše i decenije a dani 4. i 5. avgusta se odavno ne mere vremenom, već tišinom.

Pobednici slave “vojnu pobedu” izvedenu tako što su ceo jedan narod pretvorili u kolonu, obuzetu groznicom NDH. To nije bila operacija: već egzodus. To nije bila bitka: već pogrom i proterivanje. Ne slavi se pobeda kad spališ kuće u kojima više niko ne živi jer to nikad ne može postati pobeda.

Zločin nije stvar većine. Istina nije pitanje moći. Tišina nije ni praštanje, ni mir. Znaju to oni šta u našem narodu takva tišina znači i šta nosi.