„Тако су говорили“ – Крaљ Никoлa, 1878: Тaкo сe извршилo присajeдињaвaњe Зeтe Црнoj Гoри, у кojoj сe пoдиглa првa мисao o држaвнoм jeдинству српскoм
1 min read
краљ Никола
У посљедњих 72 годинe вршено је велико прекрајање националне припадности православног народа Црне Горе а посебно, само у далеко драстичнијој форми, у посљедњој деценији.
Тако су се зеленаши, а међу њима и бригадир црногорске војске Крсто Зрнов Поповић, настојали замјеном историјских теза, представити као несрби односно антисрби, иако службена документа из времена књажевине и краљевине Црне Горе показују да су по народности, или национално, били Срби.
Фалсификати, неистинити историјски подаци, прекрајање националног српског идентитета православног народа Црне Горе, траје, појачано од покраденог референдума 2006. године, од кад је посебно потребно створити национ Црногорац, по угледу, на ОЗНУ, која је својим методама, Србе „преводила“ у Црногорце, о чему свједоче бројне публикације тзв. црногорских историчара.
Бјежећи од голготске судбине српског непрестаног, христоликог страдања и трагичног мучеништва, избјегавајући „каме и олује“ наших дана, многа наша браћа су побјегла од своје суштине, уводећи себе и своје потомство у страхоте живота без идентитета и поријекла. А без оног ”јуче” нема ни данас, нити може бити ”сјутра”.
А како бисмо још даље ширили истину, што је и главна мисија портала ИН4С, од данас свим читаоцима поклањамо збирку цитата „Тако су говорили“, бројних знаменитих личности које говоре о имену српском и правој историји Црне Горе.
Цитати су највећим дијелом преузети из књиге Батрића Јовановића „Црногорци о себи“; „Споменица Петра II Петровића – Његоша – Владике Рада 1813–1851–1925“; Владимир Д. Јовићевић, Будимир Алексић „Црногорско питање“.
Прелом је радио Пушица Милојко, а насловну страну Петар Лубарда.
Е да то хоће ући у главу не само незнавеним Монтенегринима, него и оним знавеним нашим оцима којима „нема молитве и (антисрпске) државе без њих“, еда се више као попови „не упријежу у исти јарам с (крадљивим и лажљивим и братомрзним) невјерницима“ и да више не изједначавају истину и лаж, јер би бар они, и пред људима, као и пред Богом, морали, по свом суштинском призиву, увијек бити на страни истине и свједочити истину, а не латинашко-комуњарске и екумењарске измишљотине и лагарије.