Svirači na „Titaniku”

Potomak je belih Rusa izbeglih u Srbiju posle 1917. U Beogradu rođena, odrasla na Ibru nadomak Kraljeva, gde se čuju zvona „crvene gospođe Žiče”. Po obrazovanju etnolog i antropolog, svojim romanima i tekstovima obrela se u žarištu današnje odbrane smisla književnosti, kulture, pa i samog čoveka. Prvaci kolonijalne književnosti i kulture čine sve da je previde. Mi ne.

Tajana Poterjahin (Beograd, 1987) u Nacionalnoj reviji.

Zalažete se za povratak književnosti njenim izvornim vertikalama vrednosti i verodostojnosti. Kakve su, uistinu, moći i smisao književnosti u životu današnjeg čoveka i društva?

Danas je čoveku teško. Odsečen je od tradicije, pristup znanjima koja je ranije crpeo iz kolektivnog nesvesnog, iz mitskog i religijskog prekinut je sekularizacijom i racionalizacijom. Informacija je zamenila znanje. Ugodno je izjednačeno sa lepim, popularno sa vrednim. U haosu, nepodnošljivoj buci i opsednutosti slikom, reč biva marginalizovana upravo zato što je najmoćnije sredstvo komunikacije čoveka sa okruženjem. U sposobnosti da se govori i sluša izražen je ljudski potencijal da se promišlja, oseća, razume i prenosi znanje, iskustvo, običaj, vera bez upotrebe materijalnih sredstava. Književnost danas ima misiju značajniju nego ikada pre, da sačuva u čovečanstvu sposobnost kontemplacije. Mora da bude bolja nego ikada, rasutu pažnju i gotovo upropašćenu moć koncentracije treba da pridobije i zadrži. Klasična pripovedačka književnost, doslovno lepa, suštinski je marginalizovana jer u njoj vrhuni taj potencijal. Snishodi se tendencijama zaglupljivanja. Uništenje čoveka počinje devastacijom sposobnosti da se posveti i razmišlja.

Džejmson kaže da je ovo vek „novog odsustva dubine” i „nove kulture imidža i pretvaranja”. Kako umetničku književnost sačuvati od ovog opakog epohalnog vrtloga trivijalizacije i komercijalizacije?

Obračun savremenog društva sa umetnošću počeo je otprilike kada i njegov obračun sa Bogom. Racionalizacija umetnosti a nakon toga uvođenje tržišne logike u sfere duha doveli su, logično, do duhovne otupelosti. Ali treba odbaciti pesimizam i bez pravljenja kompromisa obraćati se onima koji imaju uši da čuju. Jedan broj svesnih ljudi uvek postoji. Ne isključivati nikoga, ali i ne snishoditi nikome. „Vi ste so zemlji, ako so obljutavi, čime će se osoliti?” Ko je žedan reči, smisla, taj će naći izvor. To je takođe i pitanje motiva. Da li ste postali književnik radi nagrada, slave, ili vođeni verom u vanvremenski značaj priče koju ste doneli u svet, pa i samog sveta. Treba biti strpljiv i verovati da će prežderavanje zabavom proizvesti glad za smislom. Stvarati uprkos kad je to nužno. Ali to nije put za one koji hoće brz uspeh i slavu. Oni će krenuti putem kompromisa.

OSVETA MEDIOKRITETA

Etablirana književna kritika ulaže veliki trud da ne primeti Vaša dela, pa da onda ne mora o njima ni da se izjašnjava. Kao da ste, stoga, širim čitalačkim krugovima postali vidljiviji tek nakon angažovanih tekstova o „odbrani Srba u Srbiji”, „pacifizmu kao ratnoj strategiji Zapada”, o tome „šta žele žene na desnici”, o „selu i porodici u čeljustima globalizma”, o „nacionalnom dostojanstvu”… Mora li tako pisac danas?

Pokazuje se, nažalost, da većina naših kritičara radije bira da ostane u zoni komfora. Teško je izaći na kraj sa knjigom koja na klasičan način, istorijski uverljivo, autentičnom poetikom govori o velikim srpskim temama, ignorišući postmodernistički i antiknjiževni kanon današnjice suvereno i smelo, bez predumišljaja. Klasično prevazilazi modu a naša kritika je danas uveliko okrenuta analizi i afirmaciji političkih trendova u književnosti, umesto bavljenja sadržajem, stilom i umetničkim dometom. Moj publicistički angažman odvojen je od književnog, ali su ih čitaoci povezali, što je valjda bilo neminovno. Tekstovi su način da progovorim ono što mislim – u romanima dajem likovima njihove sopstvene glasove, mene nema. Ipak, tekstovi su pomogli da čitaoci razumeju da nisam „žensko pero”. Meni je kao piscu ženski identitet načinio u tom smislu veliku štetu. Pretpostavka da žena na kvalitetan način može da piše samo ljubavne romane ili feminističke pamflete u formi romana ovde je ukorenjena kao stereotip. Zato mi je i drago što sam svojim romanima rekla odlučno NE – ne nekakvoj patrijarhalnoj normi, već upravo feminističkom kružoku koji hoće da artikuliše sve ženske glasove u jedan. To je nedopustivo. Volim kad kažu da pišem kao muškarac, jer to u stvari znači da ne pišem sa rodnim predznakom.

Ključni tokovi današnje kulture, pa i književnosti, oblikuju se klanovsko-koterijski i projektno-tenderski. Takvi su i mehanizmi kontrole (uslovljavanja), kao i promovisanja poželjnih društveno-ideoloških obrazaca. Šta nam je to doista donelo i šta će nam tek doneti?

Dramatično srozavanje kvaliteta knjiga i sledstveno trajno snižen kapacitet publike da sutra primi nešto što je vredno. Čitaoci naviknuti na slabu književnost neće imati volje da čitaju smislenu literaturu i kad naiđu na nju. Radije će se vraćati proverenim sadržajima jer ih trendovi vaspitavaju da u knjizi traže zabavu ili samoidentifikaciju u najbanalnijoj formi. Meni bi odgovaralo da su sve knjige koje naši izdavači izdaju vredne, to bi garantovalo da postoji publika koja će i moju, budući da je smatram vrednom, prihvatiti sa zadovoljstvom i staviti na policu pored stotinu drugih. Književnost nije takmičenje. Knjige prirodno stoje u bibliotekama, jedne sa drugima. Problem je što postoji tendencija da se čitalački kvalitet sroza lošom književnom produkcijom. U svetu bez kriterijuma je sve moguće, pa i dobiti najveće književno priznanje a o pisanju znati samo svih trideset slova azbuke. Ili, poželjnije, abecede. I to je osveta mediokriteta. I njihov monopol koji ima i širu funkciju, dekulturizaciju Srbije.

EVROPA JE POSTCIVILIZACIJA

U nekim svojim tekstovima vrlo ubedljivo ste od ideološkog feminizma branili ženu, njeno dostojanstvo i ženski princip u modernom svetu. Zašto?

Prvo sam čovek i ne dopuštam da mi neko govori šta kao žena treba da tematizujem, osećam, pišem, živim. Neko će reći da je baš ovo prvo načelo feminizma, ali, ako nećemo da trošimo vreme na terminološko poigravanje, ženska samosvest je mnogo starija od feminističkog pokreta. Srpska kultura je poznaje još od vremena usmene književnosti. Udar na ženu, propaganda kojoj je izložena postaju svakog dana sve nepodnošljiviji. Pritom vam niko neće reći da je nasilje koje danas imamo produkt veštačke modernizacije patrijarhalnog društva, kojom je i stvoreno ovo što sad živimo – monstrum u kome su i muškarac i žena dezorijentisani i obespravljeni a zajednica razorena. Ne mogu da podnesem tu količinu neznanja i zlonamernosti usmerenih prema mom narodu i prošlosti mog naroda, zato pišem o tome. Tvrdim odgovorno da ne poznajemo patrijarhat koliko bi trebalo. Tu je pukotina kroz koju se toksična levo-liberalna LGBTQ+feministička propaganda uliva u naše domove i porodice. Ne znamo dovoljno o sebi.

Niz velikih desnih pisaca, od Malapartea do Kalajića, povezivalo je slom Evrope 1945. sa urušavanjem i svojevrsnim dezerterstvom njenog muškog elementa, usled strahovitih razmera ratne pogibelji i ciljnih udara na muškost belih Evropljana. Pozne posledice vidimo danas. Kako to sve izgleda oku evropske žene, nadasve slovenske?

To je kraj civilizacije koja je odavno izgubila svoj ljudski a onda i viteški lik. Početak sloma vezujem za kraj muškog principa, ali mnogo ranije. Sa Francuskom revolucijom Evropa se odrekla Hrista, sebe same i božanske hijerarhije, postavši tako postcivilizacija. Hrišćanstvo je zamenjeno humanizmom. Ovo je njegov kraj, deo prirodnog procesa čiji završetak, nadam se, imamo zadovoljstvo da gledamo baš sada. Poklekli su i Rusi, 1917. godine. Ipak, izgleda da je slovenski čovek bio jači, duhovno otporniji uprkos strašnim stradanjima, i da će ozdraviti. Za Zapad, rekla bih, nema povratka. Moja perspektiva je pre svega hrišćanska i gledam na smrt Zapada kroz biblijsku metaforu. Zapad je Satana, nosilac svetla, najlepši i najvoljeniji u tvorevini, koji se pogordio nad svim drugim narodima, poružneo, predao se gresima postavši tako sami princip zla. Čovek Zapada je proglasio sebe za boga. Mi treba da gledamo kako da se spasemo iz leproznog zagrljaja ovog bolesnika. Na Zapadu više ni za žene ni za muškarce nema slobode, to je svet sitih robova. Od početka HH veka istorija se ubrzava, poslednjih decenija mahnito. Tako i propast ove trule civilizacije postaje brža i dramatičnija, danas čitav taj svet nije drugo do karikatura Evrope koju smo poštovali i voleli.

JOŠ NIJE KRAJ

Vaši preci su nakon strašne 1917. izbegli iz Rusije i stigli u Srbiju. Kako gledate na slovensku tragediju koja je u toku na maloruskim prostorima?

Moj pradeda je izbegao kao dečak, njegov otac i starija braća su ostali i izginuli. Ovo mi je važno da kažem kako se ne bi pomislilo da olako shvatam rat. Gledam na njega kao na tragediju, ali tako uopšte gledam na sudbinu sveta. To je činjenica sa kojom moramo da se suočimo iznova jer smo zaboravili, uljuljkani lažnim pogodnostima modernog doba – ovaj svet nije lepo i bezbedno mesto, premda u njemu ima lepote. O geopolitičkom aspektu naravno imam stavove, ali mislim da je pitanje više usmereno ka metafizičkom nivou. Drago mi je što se Rusija pokazuje ponovo kao nosilac principa svetlosti. Ustala je, i to je jedino što je važno. Rusija ne ratuje protiv braće nego protiv zla. Konačno je neko veliki ustao protiv zla. To nismo videli dugo.

U jednom tekstu izneli ste zanimljive argumente za to da nam je „Dostojevski potrebniji nego ikad”. Zašto Sloveni više od tri stoleća hrle u smrtonosni zagrljaj Zapada, umesto da stvore jedinstveno i moćno gravitaciono polje sopstvene visoke kulture?

Kulturni kompleksi koje imamo naspram Zapada mogu antropološki da se objasne vekovnim gibanjima na Balkanu, ali njihov opstanak omogućila je prevlast materijalizma nad duhovnošću. Ta ideologija je novijeg doba i cilj joj je da ostanemo porobljeni zauvek. Mi smo takođe izdali načelo svoje civilizacije, i odabrali obećani raj na zemlji. Ne može Dostojevski da se kalemi ni na šta osim na Hrista. Žao mi je, ali tako je. Ne može čak ni Tolstoj, u svoj koloritnosti svoga odnosa sa Crkvom. Ne možemo da uhvatimo ni kontinuitet sa sopstvenom istorijom bez našeg hrišćanskog srednjeg veka, koji smo pristali da zovemo mračnim. Mogu li raskinute veze da se spoje? Mogu, ali ne znači da hoće. Razgradnja čoveka i njegovog identiteta je globalni projekat. Ako ne istupimo iz njega, nestaćemo. Rusija pokušava da se izoluje od malignih uticaja. Mi, čini se, istrajavamo na putu svoje propasti. Kao mantre ponavljamo zablude koje smo naučili naizust, dok nam se pređašnji svet raspada pred očima. Mi smo sad svirači na „Titaniku”.

I oko nas i u ovom našem razgovoru preovlađuju tamni tonovi, duboka zabrinutost. Ima li odnekud svetlosti, ima li nade?

Zapravo sam optimista, jer ne verujem da je došlo vreme za kraj sveta. A sve dok ne dođe kraj opstajaće jedna grupa ljudi, to malo stado koje će odolevati i boriti se. Da li verujem u renesansu koja bi ponovo ustoličila vrednosti iza kojih stojim? Recimo da nisam potpuno sigurna u to da je nemoguća. Treba da se borimo. Bez kalkulisanja, kao apostoli, da svedočimo ono u šta verujemo. Autentičnost je uvek privlačna. Svet teži generičkom anti i transhumanom čoveku. Mi samo treba da ostanemo bića koja su po prirodi tome suprotna. Naša ljudskost je potencijal za propoved i opstanak.

Elementi biografije:

Tajana Poterjahin (Beograd, 1987) odrasla je u Konarevu kod Kraljeva. Diplomirala etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” („Novi književni krug”, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” („Čigoja štampa”, 2017; „Dereta”, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter” („Dereta”, 2021). Piše za više čitanih srpskih internet portala. Živi i radi u Novom Sadu.

Priča zove u sebe

U Vašoj romanesknoj trilogiji Varoška legenda, posle Prvog snega i Đavoljeg teftera, čeka se treći deo?

Prezirem racionalizaciju umetnosti i model pisca radnika. To je legitimizacija osrednjosti, a nema ničeg goreg za umetnost od nje. Zato ne pokušavam da pišem dok ne osetim da smo i priča i ja spremni. To je stvaralački impuls. Znam da ga mnogi pisci nemaju. Ne kažem da lošije pišu zbog toga, ali, eto, ja ga imam. Kad se to desi, ne postoji sila koja može da me dekoncentriše. Završavam treći deo, prošle su tri godine od pisanja prethodnog. Junaci imaju svoje karaktere, sudbine, okolnosti. Treba samo malo inteligencije da biste od par mogućnosti koje realnost dozvoljava odabrali najbolju i da biste umeli silne podatke i skupljeno znanje da iskoristite kako treba. U suštini je sve to pesma, reka koja vas nosi. Ne verujem da bih se bavila pisanjem ako bi mi bilo teško. Iscrpljujuće je, emotivno pre svega, ali nije teško. Ta priča zove u sebe, teže mi je da izađem iz nje kad već uđem, nego obrnuto.